Normativni i institucionalni okviri na polju suzbijanja diskriminacije u Srbiji uglavnom su u skladu sa međunarodnim standardima, ali se postavlja pitanje u kojoj meri su ti mehanizmi zaista efikasni i u mogućnosti da obezbede zaštitu od diskriminacije, kao i njenu prevenciju. Osnovni instrument u borbi protiv diskriminacije jeste sudska zaštita, a od početka primene Zakona o zabrani diskriminacije, 2009. godine, pokrenut je veoma mali broj postupaka za zaštitu od diskriminacije pred osnovnim sudovima u Srbiji. Sa druge strane, broj parničnih postupaka koji se na godišnjem nivou pokrene daleko je veći. Međutim, nedostaci se javljaju već kod podnošenja tužbi, koje su često nerazumljive ili nepotpune, a takođe se često diskriminacija poistovećuje sa zlostavljanjem na radu. Pri donošenju odluka retko se koriste standardi predviđeni međunarodnim konvencijama koje je Srbija ratifikovala, a sudovi retko primenjuju i Ustav Srbije.

 

Autori publikacije "Antidiskriminacioni mehanizmi u praksi": Kristina Todorović, Ivana Stjelja, Nikola Grujić, istraživači Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM)

 

Projekat "Antidiskriminacioni mehanizmi u praksi", koji je Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) sproveo tokom 2012. godine, rezultat je potrebe za dubljim promovisanjem i monitoringom antidiskriminatornih mehanizama u pravnom sistemu Srbije, kroz analizu prakse sudova, nezavisnih državnih institucija i nevladinih organizacija. U fokusu projekta je poboljšanje položaja izbeglica, interno raseljenih, povratnika po readmisiji i Roma kod kojih je diskriminacija izražena na polju obrazovanja, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, kao i radnih odnosa.

 

Normativni i instituicionalni okviri na polju suzbijanja diskriminacije u Srbiji uglavnom su u skladu sa međunarodnim standardima. Postoji niz propisa kao i institucija na različitim nivoima vlasti, kojima za cilj imaju sprovođenje antidiskriminacione politike. Oni su izraz političke volje da se u našem društvu poboljša položaj manjinskih grupa.

 

Nesporno je da se u Srbiji danas, makar deklarativno, prepoznaje potreba za poboljšanjem položaja nacionalnih i etničkih manjina, njihovim povećanim učešćem u političkom i javnom životu. Stavovi vodećih političara, iskazanih svakodnevno u javnim nastupima, svakako ukazuju na težnju da se ide u pravcu demokratizacije društva i postizanja adekvatnih standarda u oblasti ljudskih prava, pa samim tim i poboljšanja položaja manjinskih grupa i uspostavljanja prinicpa jednakih prava i obaveza.

 

Međutim, postavlja se pitanje u kojoj meri su postojeći mehanizmi zaista u mogućnosti da obezbede odsustvo kako de iure, tako i de facto diskriminacije.

 

Osnovni instrument u borbi protiv diskriminacije jeste sudska zaštita - pokretanje parničnih postupaka zbog diskriminatorskih radnji/propuštanja. Stoga je veliki deo aktivnosti bio usmeren upravo na analizu sudskih postupaka za zaštitu od diskriminacije. Analiza je za osnovni cilj imala utvrđivanje odnosa između uočene potrebe za sudskom zaštitom, sa jedne strane, i delotvornosti ovog mehanizma na pojedinačnom i generalnom nivou, s druge strane.

 

Sudska zaštita

 

Potrebne informacije zatražene su od svih osnovnih sudova u Srbiji, a spremnost za saradnju iskazalo je 30 od 34 osnovna suda u zemlji, što je izuzetno pohvalno i govori o otvorenosti sudova na koju se naišlo. U kontaktu sa sudovima, korišćen je zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.

 

Kroz podatke o broju tužbenih zahteva podignutih na osnovu Zakon o zabrani diskriminacije, njihovu analizu, kao i informacije o toku i ishodu ovih postupaka, težilo se da se stvori slika o mestu koje ovaj mehanizam zauzima u sistemu zaštite osnovnih ljudskih prava.

 

Od početka primene Zakona o zabrani diskriminacije, 2009. godine, pokrenut je veoma mali broj postupaka. Postupci su pokrenuti pred trinaest sudova, dok čak u sedamnaest, od trideset koji su dostavili odgovore na zahtev, postupci za zaštitu od diskriminacije uopšte nisu ni vođeni.

 

Dakle, na teritoriji cele Srbije, u periodu od tri godine, vođeno je ili se vodi ukupno 184 postupaka za zaštitu od diskriminacije.

 

Sa druge strane, broj parničnih postupaka koji se na godišnjem nivou pokrene pred nekim osnovnim sudom daleko je veći. Na osnovu godišnjih izveštaja o radu osnovnih sudova, uočljiva je znatna nesrazmera između ukupnog broja parničnih postupaka i postupaka vođenih radi zaštite od diskriminacije.

 

Posmatrajući sa aspekta Zakona o parničnom postupku, čije se odredbe shodno primenjuju u sporovima za zaštitu od diskriminacije, zaključuje se da postoji određeni nedostatak već kod inicijalnog akta: da je tužba podneta neblagovremeno, da je nerazumljiva, nepotpuna i sl.

 

Analizom tužbi dostavljenih od strane Osnovnih sudova po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, zaključuje se da, u velikom broju slučajeva, dolazi do poistovećivanja između zlostavljanja na radu i diskriminacije, ne samo od strane oštećenih, već i od strane advokata. Uočeno je da se tužioci ne koriste sva raspoloživa zakonska sredstva.

 

Primena međunarodnih standarda

 

Kada je reč o presudama, potrebno je naglasiti da se pri donošenju odluka retko koriste mehanizmi predviđeni međunarodnim konvencijama koje je Srbija ratifikovala i koje, prema tome, čine sastavni deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuju. U svom radu, sudovi retko primenjuju čak i Ustav, a gotovo nikada praksu međunarodnih institucija, prvenstveno Evropskog suda za ljudska prava.

 

Konkretno, propisi koje sudovi najčešće primenjuju su, pored Ustava i Zakona o zabrani diskriminacije, Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o radu.

 

Zbog toga se preporučuje da se koriste međunarodni standardi i praksa međunarodnih tela, kako pri podnošenju tužbe, tako i pri donošenju odluke. Preporučuje se i da se povećaju ovlašćenja Povenrika za zaštitu ravnopranvosti i obezbedi mogućnost zaštite "uzbunjivača" u postupku pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.

 

Ove preporuke potkrepljene su ne samo navedenim istraživanjem, već i dosadašnjim iskustvom u zastupanju žrtava diskriminacije, kako YUCOM-ovim, tako i drugih NVO. Primera radi, skorašnje iskustvo advokata CHRIS mreže, koji se na ročištu u postupku radi zabrane diskriminacije, pozvao na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tom prilikom, postupajući sudija ga je "upozorio" da će, pri sledećem pomenu Konvencije, biti izbačen iz sudnice.