Populisti napadaju „anglo-saksonsku“ EU, Rusija širi propagandu, a kako prihodi idu Guglu i Fejsbuku koncentracija u medijima se povećava. Za uspešan razvoj evropskih medija potrebna je pomoć EU, ali je odlučujuća spremnost izdavača da se ujedine. EU je pomogla transformaciji raznih sektora, poput čelika i tekstila. Mediji bi isto trebalo da dobiju tu mogućnost jer su i jedan od stubova demokratije i veliki poslodavac.


Autor: osnivač mreže EurAktiv Kristof Leklerk (Christophe Leclercq), uoči konferencije „Budućnost medijskog sektora u Evropi“ u Parizu 25. juna. Objavljeno na EurActiv.com.

 

Dobro su poznati tehnološki i finansijski izazovi za novinarstvo. Ono što je do sada nezabeleženo je sve veća zavisnost EU od medijskih grupa izvan zone evra. Jedinstveno digitalno tržište će ubrzati medijsku koncentraciju, ostavljajući po strani jezičku politiku. Kakve su mogućnosti za medijske grupe kontinenta? Postoji nada, ukoliko evropski mediji inoviraju u prekograničnoj saradnji.

Nacionalni mediji u vođstvu u svakoj zemlji, ali ne preko granica.

Evropski političari prvo čitaju novine svojih zemalja. Većina njih ima dopisnike u Briselu. Međunarodni mediji su de fakto anglosaksonski, tradicionalno britanski, a sada sve više i severnoamerički.

Kada je reč o međunarodnoj periodičnoj štampi, kreatori politika u Evropi često čitaju naslove grupe Pirson (Pearson): Fajnenšel tajms (The Financial Times), Ekonomist (The Economist), i sada već ugašeni Juropian vojs (European Voice). Britanske novine Gardijan daju uravnoteženiji pogled na Evropu, dok Rojters (Reuters) u vlasništvu Kanađana pažnju usmerava ka tržištima, kako bi se takmičio sa njujorškim Blumbergom.

Novopokrenuto briselsko izdanje Politika (Politico) trebalo bi pozdraviti, kao i svakog novog konkurenta, ali je isuviše rano proceniti da li će prevazići početne izazove. Njegov američki glavni i odgovorni urednik kaže da namerava da „dominira Evropom i postane vodeći glas medija u svakom velikom glavnom gradu u EU“; to nije evropski pristup.

Anglo-američke medijske grupe sebe smatraju svetskim, a ne nacionalnim. Međutim, tokom prethodne dve decenije one su sve više smanjivale angažovanje u Evropi. U slučaju (izlaska Britanije iz EU) Bregzita (što nije ono za šta se ja zalažem), ovi mediji će se naći isuviše izvan EU, u kulturnom i političkom smislu, da bi o tome izveštavali.

Da ne budemo nepravedni, i Fajnenšel tajms i Ekonomist su pokušali da izgrade po evropski medij i nisu uspeli uprkos dobrom imenu i finansijama. Zapravo, bilo je oko 20 pokušaja razvoja medija za EU, a većina od njih bila je neuspešna. S razvojem evropskih potreba i tehnologija postoji nada da takvi mediji mogu da se razviju. Međutim, treba izbeći lažna rešenja.

Lažna rešenja

U prošlosti su EU institucije imale skupe pokušaje da organizuju sopstvene medije. Stanica Evropskog parlamenta EuroparlTV nikada se nije nametnula kao pravi medij. Presseurop.eu je imala zanimljiv model udruživanja, ali je u potpunosti zavisila od prihoda Komisije i obustavljena je. Euranet, koji okuplja radio stanice, i dalje je relativno nepoznat.

U isto vreme, PR agencije koje kupuju reklame na pretrazi ili društvenim medijima dobijaju „lajkove“ kao stranica izbora, ali ne prosvetljuju javno mnjenje na način na koji to čine novine. Ni društvene mreže ne mogu da zamene medije jer novinari imaju zadatak da proizvode tačan i uravnoteženi sadržaj. Stoga Gugl sada skromno podržava ekosistem štampe.

Što je još značajnije, kreatori politika bi trebalo da sarađuju sa štampom u Evropi, a ne da izlaze sa sopstvenim kanalima ili da se oslanjaju na društvene medije.

Strane sile zainteresovane za javno mnjenje u EU

 

Jedan od pokazatelja interesovanja država za evropska pitanja je veličina novinarske zajednice u Briselu, koja je nekada smatrana najvećom u svetu. Broj dopisnika o EU se smanjuje, a najveće dopisništvo nije ni evropsko ni američko, več kineske novinske agencije Sinhua (Xinhua).

Sa druge strane, pokrivanje evropskih tema je u porastu, ali je usmereno na nekoliko vrućih tema poput izbora i (mogućeg izlaska Grčke iz evro zone i Velike Britanije iz EU) Grekzita (Grexit) i Bregzita (Brexit), a ne na vođenje politika.

U međuvremenu, Evropa se raduje interesovanju van EU. Da li bi trebalo?

Juronjuz (Euronews) de delimično finansira javnim novcem i u početku je bio pod kontrolom javnih emitera. Nedavno ga je preuzela egipatska Saviris (Sawiris) grupa, koja je obećala da će očuvati uredničku nezavisnost kanala. Međutim, tu postoje rizici uključujući ruski uticaj na Juronjuz u istočnoj Evroipi. S obzirom na zabrinutost Evropskog saveta za rusku propagandu, reč je o oblasti o kojoj treba voditi računa.

Mreže za razmenu: kvalitet, prihod i jezički modeli

Evropska štampa prolazi kroz duboke promene, što dovodi do nekih nacionalnih uspeha. Ali do sada je samo nekoliko prekograničnih projekata održivo.

Neke od zemalja osnivača EU su iznenađujuće skromne u ovom pogledu. Nemački mediji (izuzev Aksel Špringera) igraju ispod svoje ekonomske moći i visokih standarda. Francuske novine, pre svega Le Mond (Monde), koje su nekada bile nezaobilazno štivo za diplomate, danas su oslabljene opadanjem uticaja francuskog jezika. Većina medijskih projekata sa jakim jezičkim elementom ima neku vezu sa Francuskom; oni bi mogli da procvetaju sa modelima privatnog sektora.

Sledećih šest mreža je vredno pomena (u opadajućem nivou integracija): Međunarodni konzorcijum istraživačkog novinarstva (Swissleaks i LuxLeaks), mreža izdavača za klimu (Climate Publishers’ Network), Gardijanova mreža za životnu sredinu i ko-brendirani pridruženi članovi i medijski partneri EurAktiva.

Dve mreže spremaju se za dodatni razvoj: Evropa „klub“ (koji okuplja 6 renomiranih novine iz najvećih članica EU prim. ur.), zato što štampa podlistke bez jasnog modela prihoda i nova LENA (skraćenica od savez vodećih evropskih novina, koja uključuje 7 renomiranih listova u Nemačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj, prim. ur.), jer teži bržoj razmeni.

Mreže razmene će se, kako budu napredovale i skraćivale rokove, suočiti sa tehnološkim i organizacionim izazovima: negovanje, prevod i udruživanje. Povećanje novog prihoda i čitalaštva predstavljaće dodatan test.

To bi moglo da dovede do povećane integracije i u javnom interesu bi moglo da zasluži pažnju vlade.

Političari ne treba da se mešaju, već da olakšaju prekograničnu inovaciju

Od zemlje do zemlje zavisi da li se pomoć medijskom sektoru smatra tabuom ili ne. Na nivou EU pomoć treba da bude indirektna, bez kontrole nad medijima. Međutim, Jedinstveno digitalno tržište mora se zaokružiti strategijom za ovaj sektor. Ovo je lakše jer su nadležnosti za medijsku politiku sada u jednom odseku, odvojeno od spin doktora, što sam još ranije podržao (promocija evropskih politika nije u istom generalnom direktoratu Evropske komisije kao i medijska politika prim. ur.). Ova strategija bi trebalo da bude zasnovana na tri tačke: lagani regulatorni pristup, razumno korišćenje zakona o konkurenciji, i podrška inovaciji.

EU troši milijarde evra kroz program za istraživanje i razvoj Horizont 2020. Deo digitalnih istraživanja je značajan za sektor medija, ali on za sada jedva da je uključen. Neki sektori poput uglja, čelika, automobila, tekstila i telekomunikacija su u prošlosti takođe transformisani zahvaljujući velikoj evropskoj pomoći. Da li bi četvrti stub demokratije, ali i veliki poslodavac, trebalo da ima manji značaj?

EU bi trebalo da pređe sa projekata za istraživanje i razvoj na projekte za inovacije i da privuče medijske grupe. To je izvodljivo s obzirom da se specifikacije u pozivima za predloge revidiraju svake godine. EU je i najveći prevodilac u svetu i planira da otvori tehnologije. Moglo bi se naučiti i od ranih inovatora.

Radna grupa zainteresovanih strana o nezavisnosti i održivosti medija dovela je do liste šest preporuka Fondacije EurAktiv, pod nazivom #Media4EU (odnosno Mediji za EU, prim.ur.). Kroz projekat planiran u nastavku te inicijative #Innovation4Media (Inovacije za medije) biće identifikovane prekogranične inovacije i ponuđena javna ili privatna podrška. To je značajno i za novinare i za vlasnike medija.

Promena zavisi ne samo od EU, već uglavnom od medijskih grupa na kontinentu koje su spremne da se ujedine.

 

Prevod: S.V.

Ilustracija: Shutterstock

 

 

Ovaj tekst izrađen je u partnerstvu s Osservatorio Balcani e Caucaso za projekt European Centre for Press and Media Freedom (ECPMF) i sufinansiran sredstvima Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost Udruženja za nezavisnu medijsku kulturu i ni na koji se način ne može smatrati da odražava gledišta Evropske komisije.