Ministri evropske dvadesetsedmorice dogovorili su se da se u oktobru zvanično odluče o nalogu Evropskoj komisiji da izradi mišljenje o spremnosti Srbije da postane kandidat za članstvo u Uniji. Piše: Dragan Blagojević

 

I Beograd i države članice i čelnici Evropske unije ističu da je ponovo uspostavljeno uzajamno poverenje između Srbije i Evropske unije time što se zajedničkim naporima došlo do usaglašenog teksta rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN. A to partnerstvo, kako se podvlači, sad istinski omogućava da se krene u veću stabilizaciju Zapadnog Balkana, što prevashodno treba da omogući dijalog Beograda i Prištine i brže reforme u zemljama koje su to u stanju da sprovedu. To partnerstvo može u budućnosti doći u iskušenja, jer je u odnosima Srbije i Unije bilo burnih uznosa i nizbrdica.

 

Do ne tako nedavno su iz Brisela poručivali da su rešavanje kosovskog problema i pridruživanje Srbije Uniji dva odvojena procesa i da kosovsko pitanje ne sme kočiti put Srbije u Evropu. Sad se naglašava da Srbija ne može postati članica EU ako ne reši problem odnosa s Kosovom... i zasad se ne predočava da Beograd mora priznati prištinsku vlast, pored ostalog i zbog proste činjenice da i pet zemalja Unije to odlučno odbija.

 

Beograd u ovom času, uprkos oprezu koji nalaže iskustvo, može smatrati da je ploča ipak dobrim delom okrenuta, jer uspostavljeno partnerstvo ima opipljiv politički značaj i za Srbiju i za Evropsku uniju. Za Srbiju je to više nade da će, ako uživa veće poverenje evropskih partnera, ugrađivanjem u strukture EU brže i lakše moći da prebrodi domaće ekonomske i socijalne nevolje, koje najviše tište stanovništvo, a uz to bar da donekle umanji pritisak i težinu kosovskog problema na domaćoj političkoj sceni.

 

Sve govori i da je vladajući vrh u Beogradu procenio da bi izglasavanje prvobitne srpske rezolucije, uz zahtev da se osudi pokušaj sececije Kosova i ponovo pregovara i o statusnim pitanjima, samo otvorilo nova polja teških bitaka s Vašingtonom, isto kao i većinom članica EU, mada su  mnoge članice UN bile voljne da to podrže, iako su znale da će imati velikih nevolja u odnosima s Amerikom, Velikom Britanijom, Nemačkom, Francuskom...

 

Srbija bi se, međutim, našla u mnogo većem kovitlacu sporenja s Amerikom, a njeno približavanje strukturama  EU bi bilo na neodređeno vreme osetno zakočeno zbog nezadovoljstva ključnih zemalja Unije koje čine većinu od 22 članice koje su priznale nezavisnost Kosova. Otud je sad jasno da je novonastala situacija posle strategijskog zbližavanja Srbije i EU kroz zajednički pristup kosovskom problemu u UN, zaista dovela do povoljnog preokreta i za Beograd i za evropsku dvadesetsedmoricu. Prva posledica je u tome što je na poslednjem zasedanju šefova diplomatija EU ispoljena rešenost da se u oktobru razmotri novi korak ka davanju Srbiji statusa kandidata za članstvo u EU.

 

Slovenački premijer Borut Pahor je na samitu EU 16. septembra saopštio da je Slovenija predsedavajućem Evropskog saveta, kojeg čine lideri EU, Hermanu Van Rompeju uputila pismo sa zahtevom da se na sastanku vođa evropske dvadesetsedmorice potvrdi rešenost da u oktobru bude razmotren nalog Evropskoj komisiji za izradu "mišljenja" o srpskoj kandidaturi. Van Rompej je uzvratio da to već jeste dogovoreno na susretu šefova diplomatija EU, u ponedeljak 13. septembra i objasnio da će vođi EU o celokupnoj strategiji ulaska zemalja Zapadnog Balkana u redove Unije raspravljati u decembru.

 

U završnom dokumentu zasedanja se naglašava da je "Evropska unija osigurala stabilnost na Zapadnom Balkanu, naročito kroz evropsku perspektivu datu tom regionu". Evropski vođi su to istakli u sklopu zaključaka da Evropska unija mora biti "delotvoran globalni činilac, spreman da deli odgovornost za globalnu bezbednost i da predvodi u utvrđivanju udruženih odgovora na zajedničke izazove". A upravo dogovor o zajedničkom pristupu i usvajanju rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, Evropskoj uniji je dao mogućnost da na međunarodnoj pozornici pokaže da može jedinstveno delovati i probleme u svom "prednjem dvorištu" rešavati u evropskim okvirima.

 

Iako su Sjedinjene američke države bile uključene u nastojanja da se najpre unutar EU dođe do "zajedničkog imenitelja" i predloga Srbiji da sa evropskom dvadesetsedmoricom usaglasi rezoluciju o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, željenoj samosvojnosti Evropske unije ide na ruku to što se ceo kosovski "gordijev čvor" seli u evropske okvire. A to je dokaz i Vašingtonu da je Unija sposobna da uredi, a jednom verovatno i utiče na konačno rešenje kosovskog pitanja. Evropska unija je daleko snažniji, jedinstveni nastup i delovanje u spoljnoj politici postavila i usvajanjem "Ugovora iz Lisabona", a jedan od ciljeva je da upravo u Generalnoj skupštini UN dobije status posmatrača.

 

Ministri evropske dvadesetsedmorice dogovorili su se da se u oktobru zvanično odluče o nalogu Evropskoj komisiji da izradi mišljenje o spremnosti Srbije da postane kandidat za članstvo u Uniji. Dosad je to, međutim, bio uvek samo tehnički korak u procesu prijem novih članica u EU, a sad je poprimio veliku političku težinu, bar kad su odnosi EU sa Srbijom u pitanju. Tu se mogu očekivati naknadni zahtevi nekih članica EU, jer je reč o tome da Srbija, na temelju Kriterijuma iz Kopenhagena, mora ispunjavati međunarodne obaveze, a to je i saradnja s Haškim sudom.

 

Kad je reč o dijalogu Beograd-Priština, tek predstoji da se utvrdi kad, o čemu, kako i gde bi se to događalo, mada je EU stavila do znanja da želi da se to odvija u Briselu. Iako je visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Ketrin Ešton stavila do znanja da to ne želi, tu ne mogu da se u nekom vidu izbegnu UN. Jer, rezolucija o tome je usvojena u Generalnoj skupštini UN.

 

Dijalog je rezolucijom Generalne skupštine utvrđen tako da nema ograničenja, a u njoj se nigde ne spominje Kosovo, ni kao teritorija, ni kao država, tako da bi to trebalo da jamči za statusnu neutralnost EU kao posrednika. Članice EU koje ne priznaju Kosovu su, štaviše, stavile do znanja da Srbiji ne može biti postavljen uslov da, zbog evropske integracije, u bilo kom vidu prizna samoproglašenje nezavisnosti u Prištini. To jeste bitan "osigurač", a priznanje Kosova je moguće, rečeno je, samo ako bi o tome prethodno došlo do dogovora Beograd-Priština. Španija je, štaviše, naglasila da to omogućava Beogradu da s poverenjem u EU može da krene u ozbiljno ispitivanje budućih odnosa s Prištinom.

 

Ključno je da se vidi hoće li kosovski Albanci prihvatiti da se priča o svim bitnim pitanjima kao što su nestala lica, vlasništvo i imovina, izbegli i raseljeni, zaštita kulturno-verskog nasleđa, što samo po sebi zadire i u problem statusa. Dakle, hoće li Priština ići dalje od spremnosti da "kroz međudržavnu saradnju sa Srbijom", kako je poručio premijer Kosova Hašim Tači, samo razgovara o "struji i vodi" i stalno osluškuje šta joj poručuje Vašington, kao u vreme pregovora o kosovskom statusu pod Martijem Ahtisarijem?

 

Šef diplomatije Slovačke Mikulaš Džurinda je, recimo, naglasio snažnu podršku što bržem uključivanju Srbije u redove Unije i, takođe, predočio da se u predviđenom dijalogu Beograd-Priština “u osnovi mora raspravljati o svemu”. Važno je, kako su to predočili izvori više članica Unije, da se dijalogom Beograd-Priština to pitanje "uredi" i stavi u okvire stabilizacije i pridruživanja celog Zapadnog Balkana Evropskoj uniji.

 

Ako Evropska komisija u oktobru krene u izradu mišljenja, Srbija bi posle pet-šest meseci, ali možda i znatno kraće, jer je srpska administracija spremna, mogla računati na predlog da dobije status kandidata za članstvo. Savet ministara EU bi to mogao odobriti i pre kraja iduće godine. Onda predstoji odluka o datumu za početak pregovora Beograda i Evropske komisije, uz uslov da dotad Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU-Srbija ratifikuju sve članice EU i Evropski parlament.

 

Statusom kandidata za članstvo u EU Srbija dobija mogućnost da, umesto iz sadašnje dve komponente, koristi sredstva iz pet komponenti programa IPA Evropske unije za finansijsku podršku reformama u zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima, a tu je i razvoj ruralnih područja i poljoprivrede, što je od posebnog značaja za Srbiju koja tu ima velike komparativne prednosti i čija poljoprivreda već sad stvara znatne izvozne viškove. To konkretno znači nekoliko stotina miliona evra godišnje nepovratne pomoći Srbiji i znatno jače poverenje stranih investitora, koji su u velikoj većini firme i banke iz zemalja EU-Italije, Austrije, Nemačke, Slovenije, Grčke.

 

Treba, ipak, još videti kako će se ponašati neke članice EU, posebno Holandija ako novu vladu formiraju stranke koje su pobedile na junskim izborima, a koje imaju još oštrije zahteve za Srbiju (pa i Hrvatsku) kad je reč o saradnji s Haškim sudom.

 

Štefan File je dolazeći u Beograd upozorio da saradnja s Haškim sudom, preobraženo pravosuđe i rezultati u suzbijanju korupcije i organizovanog kriminala ostaju ključne stavke merila iz Kopenhagena, koje EU postavlja svakom pretendentu za članstvo i zahteva da takav kandidat ima delujuću demokratiju i efikasnu tržišnu privredu. A saradnja s Haškim sudom spada u poštovanje međunarodnog prava i univerzalnih obaveza, što stoji i u temeljnom aktu EU - Ugovoru iz Lisabona.

 

Takođe, pregovori o članstvu su, pokazao je primer Hrvatske, sad sve teži, a EU mnogo zahtevnija nego što je to bio slučaj s deset članica koje su ušle 2004, a možda više i kod učlanjenja Rumunije i Bugarske. Upravo zato sad posebno u Berlinu, Parizu, Londonu, Hagu, Stokholmu podvlače da se više ne sme dozvoliti da u članstvo EU uđe zemlja koja nema efikasno, nezavisno pravosuđe i nije suzbila organizovani kriminal i korupciju do te mere da to ne ugrožava demokratski i zakonski poredak…a i garantuje poslove, ugovore i investicije.

 

Autor je dopisnik novinske agencije Beta iz Brisela