Pariski sporazum je okončao naš ugodan status tzv. "ne-Aneks I" države, tj. zemlje u razvoju, koji smo obilato koristili proteklih decenija u opravdanjima da ništa ne preduzmemo na smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte. Uvek smo čekali da bogate države urade nešto i govorili kako je naše emisija mala.Takav pristup je osim lošeg imidža doneo i neke konkretne ekonomske i društvene posledice. Ova analiza daje predlog akcija koje građani, privreda i vlada Srbije treba da preduzmu, ne iz razloga da ispune očekivanja međunarodne zajednice, nego da pruže pravičan doprinos u globalnoj borbi protiv klimatskih promena, kao i da se pripreme za nastupajuće izazove u promenjenoj klimi.

 

Autor: Đorđe Samardžija, Jedan stepen Srbija


Razlozi za klimatsku akciju u Srbiji

 

Dok ulaganje u obnovljive izvore energije u svetu već pola decenije prevazilazi ulaganja u fosilna goriva naša država je pretposlednja u Evropi dobila vetropark. Nove instalacije sistema za proizvodnju obnovljive  energije su zanemarljive. Ulagači u obnovljive izvore energije se zbog mogućnosti da koriste feed-in tarife proglašavaju za nepoštene i insistira se na činjenici da će građani plaćati višu cenu struje zbog obnovljivih izvora energije. Koliko je ova tvrdnja neistinita najbolje govori činjenica da termocentrale na ugalj zagađuju vazduh u tolikoj meri da dodatni zdravstveni troškovi zbog njihovog rada iznose čak i do 4 milijardi evra godišnje. U kombinaciji sa ostalim zagađivačima kao što su saobraćaj i industrija ukupni troškovi zagađenja vazduha prelaze čak 33% nacionalnog BDP-a. Primena čistije tehnologije poput energije sunca ili vetra će značajno smanjiti troškove zagađenja, a samim tim i ukupne troškove društva. Nema bolje stvari za naše javne finansije nego da se odreknemo uglja i fosilnih goriva.

 

U narednih nekoliko godina, ili bolje rečeno do 2020. godine Srbija treba da iskoristi globalni momenat koji je stvorio Pariski sporazum i definiše pravce razvoja ekonomije za narednih nekoliko decenija. To treba da uradimo sa resursima i podacima koje imamo, a vizija treba da bude ugljenično-neutralna Srbija do koje će se doći pravednom tranzicijom u svim delovima društva i sektorima ekonomije.

 

Klimatske promene su od strane stručnjaka u istraživanju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) proglašene za najveću pretnju globalnoj ekonomiji. Kada je u pitanju Srbija, upravo smo izašli iz drugog vanrednog stanja zbog poplava u samo dve godine. Srbija je 2012. godine bila na šestom mestu u svetu po ugroženosti od klimatskih promena (katastrofalna suša). Poplave iz 2014. godine su učinile da smo bili najugroženija zemlja na svetu. Pitanje je koliko "hiljadugodišnjih" kiša ili suša zemlja zavisna od međunarodne pomoći može da izdrži. I to u doba globalne krize kada se ta pomoć stalno smanjuje. Treba da počnemo da brinemo o sebi. Ali ne samo u smislu prilagođavanja novoj klimi. Moramo da uradimo svoj deo posla i u ublažavanju.

 

Nastavak emitovanja GHG će dovesti do daljeg zagrevanja i promena u svim delovima klimatskog sistema. Ukoliko ne budu primenjene mere ublažavanja (smanjenja emisije) može se očekivati porast prosečne globalne temperature 3,7-4,8°C do kraja ovog veka u odnosu na period pre industrijske revolucije.  Mogućnosti prilagođavanja na svet topliji za 4°C će biti veoma ograničene.

 

Klimatske promene su multiplikator ostalih društvenih problema, a kako oni ne bi postali još veći klimatske promene moramo da shvatimo ozbiljno i vrlo brzo donesemo brojne odluke kako im se suprotstaviti. Pri tome suočavanje sa klimatskim promenama i primena rešenja poput nisko-ugljenične ekonomije ili prilagođavanja u poljoprivredi, šumarstvu i gradovima će imati koristi za građane počev od čistije životne sredine, dostizanje pune energetske nezavisnosti i većeg broja radnih mesta. Resursi koji se koriste za zaštitu klime i životne sredine nisu trošak, već investicija u čistiju budućnost.

Konferencija strana (COP) prihvatila je Sporazum o borbi protiv klimatskih na konferenciji u Parizu 12. decembra 2015. Da bi sporazum stupio na snagu treba da ga potpiše i ratifikuje najmanje 55 članica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama (UNFCCC) koje predstavljaju najmanje 55% ukupne globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte. Šefovi država će dobiti priliku da 22. aprila 2016. godine na Dan planete Zemlje na ceremoniji u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku potpišu Sporazum. Potpisivanjem Sporazuma države se obavezuju da će se uzdržati od akcija koje mogu da ugroze cilj i namenu Sporazuma. Ceremoniji u Njujorku prisustvovaće i predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji bi trebalo da u ime Srbije potpiše Sporazum. Kao i svaki međunarodni sporazum i ovaj će morati da prođe proceduru dvostepenog odobravanja u državama potpisnicama. Nakon potpisivanja, Sporazum treba da bude ratifikovan od strane narodnih poslanika u Skupštini Srbije. Pretpostavlja se da će nakon uspešno sprovedene akcije podizanja svesti o klimatskim promenama i suočavanja građana i donosilaca odluka sa posledicama neaktivnosti na ovom polju ratifikacija u Narodnoj skupštini od strane predstavnika građana biti samo formalnost.

 

Globalna akcija na smanjenju emisije i ublažavanju klimatskih promena, tj. tranzicija na nisko-ugljeničnu ekonomiju, se odvija već neko vreme i građani, privreda i vlada Srbije treba da se u nju uključe. Reč je o novoj industrijskoj revoluciji koja će zbog svog oslanjanja na neiscrpne i čiste izvore energije dovesti do ogromnih promena u načinu života svih nas, ali i u našem odnosu prema svetu, prirodi i između nas samih. Jednom kada svako od nas bude bio proizvođač i korisnik energije (prosumer) granice razvoja neće postojati.

 

Pariski klimatski sporazum je uspostavio okvir za donošenje globalnih odluka o izgledu sveta u drugoj polovini veka. Mi u Srbiji treba da se trudimo da budemo u "konferencijskoj sali" u kojoj će se odluke donositi, kao i da damo svoj doprinos, a ne da fatalistički čekamo šta će se dogovoriti "veliki". Ako naredne četiri godine provedemo u tumaranjima u kakvim smo proveli prošlih 25 svet će otići dalje, a mi ćemo se opet žaliti kako smo prespavali jednu fazu razvoja i kako zaostajemo za svetom. Sve loše ekonomske, energetske pa može se reći i društvene odluke koje smo doneli u prošlosti možemo ispraviti pravilnim delovanjem do 2020. godine.

 

Sada konačno imamo priliku da uhvatimo korak sa razvijenim državama. Tehnologija je dostupna i resursa za obnovljive izvore energije imamo više nego dovoljno.Konkretne akcije građana, privrede i vlade da bi se omogućila pravovremena tranzicija na nisko-ugljeničnu ekonomiju i ublažile klimatske promene su predložene dalje u tekstu.

 

Uspostavljanje sveobuhvatnog nacionalnog dijaloga o klimatskim promenama

 

Kako klimatske promene utiču na sve elemente društva, Nacionalna klimatska strategija, čiji se početak izrade najavljuje za polovinu godine, će praktično predstavljati viziju razvoja naše države u narednim decenijama. Imajući u vidu posledice korišćenja fosilnih goriva kao i preuzete međunarodne obaveze za očekivati je da strategija definiše transformaciju energetskog sektora, a samim tim i čitave ekonomije.

 

U izradi ove strategije ne treba da učestvuju samo strani i domaći konsultanti i predstavnici vlade, zainteresovane kompanije i organizacije civilnog sektora. Svaki građanin doprinosi klimatskim promenama, ugrožen je i treba da bude deo rešenja. Predstavnici državne administracije treba da organizuju nacionalni dijalog u kome bi građani mogli da iskažu svoje mišljenje o tome kakvu klimatsku politiku žele i samim tim u kakvom društvu žele da žive. Ukoliko država ovde omane, kao što je omanula pri izradi Nameravanog nacionalno određenog doprinosa smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte (INDC), aktivnost treba da sprovede civilni sektor.

 

Treba obezbediti uslove da naučna zajednica, zainteresovane kompanije i organizacije civilnog društva rade na razvoju novih scenarija razvoja privrede, posebno energetskog sektora. Ukoliko se klimatska strategija bude bazirala na usvojenoj Strаtеgiјi rаzvоја еnеrgеtikе Rеpublikе Srbiје dо 2025. gоdinе sа prојеkciјама dо 2030. gоdinе za očekivati je da ćemo dobiti sličnu prevaru kao sa INDC-ijem  koja će nam još više otežati situaciju u budućnosti.

 

Nacionalna klimatska strategija treba da bude iskrena i do nje treba doći na transparentan način.
Važan element klimatske strategije treba da bude međugeneracijska pravda i priznavanje prava budućih generacija na isti ili sličan kvalitet života. Na sprovođenje pravedne tranzicije ne može da se čeka nekoliko decenija ili nekoliko izbornih ciklusa. Tranziciju moraju da započnu, a i da u nju ulože najveći napor oni koji su krizu svojim oklevanjem i stvorili, a to su današnji odrasli. Treba naglasiti da današnji odrasli još uvek imaju dovoljno resursa da definišu i započnu tranziciju. Buduće generacije ugrožene klimatskim promenama ni izbliza neće biti u takvoj prilici.

 

Ukidanje subvencija fosilnim gorivima

 

Preispitivanje potreba za subvencijama fosilnim gorivima i njihovo ukidanje ili značajno smanjivanje je jedan od globalnih odgovora na zagađenje i klimatske promene koje su posledica prekomerne upotrebe fosilnih goriva.

 

U Srbiji ove subvencije iznose 7-9% nacionalnog BDP-a. Koja god ove dve vrednosti da je tačna, reč je velikom novcu. Ukidanjem ili značajnim smanjenjem subvencija vlada bi smanjila budžetske rashode i oslobodila milijarde evra svake godine koji bi mogli da se ulože u klimatsku akciju ili javne radove na razvoju infrastrukture neophodne za tranziciju. Na ovaj način bi posao dobile desetine hiljada ljudi. Period niskih cena energenata, posebno nafte, kakav je sada, je idealna i možda "jednom u generaciji prilika da se poprave greške u energetskoj politici i subvencije na fosilna goriva ukinu".

 

Uvođenje moratorijuma na izgradnju novih kapaciteta za eksploataciju i preradu fosilnih goriva

 

Postojeće energetske strategije treba preispitati i uvesti moratorijum na izgradnju novih kapaciteta za eksploataciju i preradu fosilnih goriva, pre svega termocentrala na ugalj. Imajući u vidu da ovakve građevine imaju dugačak period otplate za očekivati je da će ako budu izgrađene biti u upotrebi narednih decenija, a to je u suprotnosti sa globalnim ciljevima za smanjenje emisije. Ako bi se u jednom momentu ipak pokušao uhvatiti korak sa tranzicijom, izgrađena postrojenja bi postala „nasukana sredstva“, a novac i vreme uloženi u njih bi bili nepovratno izgubljeni.

 

Uvođenje takse na ugljenik

 

Jasno je da tranziciju na obnovljive izvore energije nije moguće sprovesti odmah. Fosilna goriva će se još neko vreme koristiti. Zato je važno što pre uspostaviti cenu ugljenika.

 

"Klimatske promene su rezultat najveće greške tržišta koju je svet ikada video", kaže Nikolas Stern. Ova greška tržišta je omogućila da fosilna goriva bar prividno, kada se ne uračunaju štete od njihove eksploatacije budu jeftinija od obnovljivih izvora energije. Uspostavljanje društvene cene ugljenika, u vidu progresivno rastuće takse na ugljenik, i dodavanje na cenu fosilnih goriva bi ispravilo grešku i omogućio normalno funkcionisanje tržišta. Prihodi od takse bi se na kraju godine u ravnomernim delovima vratili građanima tako da taksa ne bi bila novi porez građanima.

 

Slivanje novca u namenski fond ne bi donelo značajnu promenu jer bi opet državna administracija birala tehnologiju koju će subvencionisati kao što to čini i sada. Kada se uspostave fer uslovi, tržište će samo izabrati pobednike.

 

Prava cena fosilnih goriva, tj. energije, će svakako podstaći energetsku efikasnost i smanjiti intenzitet emisije naše privrede u vrlo kratkom roku. Taj višak energije bi mogao da se iskoristi za ubrzavanje tranzicije.

 

Foto: Jedan stepen Srbija