Nemačka planira godišnje da uloži 100 miliona evra u razvoj vodoničnih tehnologija. Te tehnologije mogle bi u budućnosti da postanu unosan biznis i naredni nemački izvozni hit. Ali budućnost zelenog gasa još uvek je veoma neizvesna.

 

Vizija sveta koji bi kao energent koristio vodonik deluje sjajno. Nema emisije ugljen-dioksida, nema uglja, nafte. A vodonika na planeti ima dovoljno. "Sada pokrećemo narednu fazu energetskog zaokreta", izjavio je nemački ministar privrede Peter Altmajer. Ministar želi da u takozvanim "realnim laboratorijama" bude ispitano kako bi vodonik u velikom obimu mogao da bude korišćen kao energent u oblasti toplifikacije, saobraćaja i industrije.

 

Ministarstvo će za taj projekat godišnje izdvojiti 100 miliona evra. Od 2020. godine očekuju se i prvi rezultati. Altmajer je potvrdio da Nemačka želi da u oblasti vodoničnih tehnologija postane broj jedan u svetu. U budućnosti, kako se članice EU budu sve više odricale fosilnih goriva, vodonične tehnologije treba da postanu novi nemački izvozni džoker - to bi mogao da bude posao vredan milijarde evra. Nemačka vlada najavila je da će do kraja godine formulisati i strategiju za vodonik.

 

Kompanije proizvode sopstveni vodonik

 

Međutim, ma koliko na svetu bilo vode, dobijanje čistog vodonika za naučnike već godinama predstavlja pravi izazov. Naime, vodonik na planeti ne postoji u elementarnom, gasovitom, nevezanom obliku. Tradicionalno, vodonik se dobija iz prirodnog gasa, dakle iz fosilnog goriva. U tom procesu oslobađa se i jako puno ugljen-dioksida - sedam do devet tona na tonu proizvedenog vodonika. Ali postoji i ekološki prihvatljiva alternativa. To je proces "pauer tu gas" (Power to Gas) u kojem se iz vode putem elektrolize dobijaju kiseonik i vodonik. U narednom koraku vodonik može da se preradi i u sintetički gas, benzin, dizel ili kerozin, koji se onda nazivaju e-goriva. Ali i za taj proces je kao dodatak potreban ugljenik.

 

Za gasnu industriju ovaj način proizvodnje vodonika predstavlja univerzalno rešenje za konačno napuštanje fosilnih goriva. Sintetički gas mogao bi da bude korišćen kao energent za grejanje, sve dok se ne obezbedi dovoljno snabdevanje iz obnovljivih izvora. Planirana je i veća upotreba vodonika u saobraćaju, pre svega teretnom, vazdušom ili brodskom. Za sada, vodonik kao pogonsko gorivo koriste podmornice i rakete.

 

I druge branše nameravaju da profitiraju od ekološke proizvodnje vodonika. Gigant u proizvodnji čelika TisenKrup (ThyšenKrupp) na taj način planira da do 2050. godine postane klimatski neutralan. I kompanija Zalcgiter AG (Salzgitter) eksperimentiše sa vodonikom, ali ga za sada ne koristi u svakodnevnoj proizvodnji. A u Veselingu, u Severnoj Rajni-Vestfaliji, Šel IMT (Shell) gradi trenutno najveće postrojenje za elektrolizu na svetu, koje bi trebalo da počne da radi 2020. i prozvodi 1.300 tona vodonika godišnje.

 

Politička zavisnost od Maroka ili Saudijske Arabije?

 

Industrija je, međutim, i dalje jako daleko od efikasne praktične upotrebe vodonika. Prilikom elektrolize gubi se približno trećina energije, a taj gubitak kod dalje prerade u metan ili goriva dostiže polovinu. Pored toga, iz obnovljivih izvora energije ne može se ni izdaleka obezbediti ogromna količina struje potrebna za elektrolizu, kažu nemački stručnjaci. U Nemačkoj bi bilo nemoguće izgraditi dovoljno vetroparkova i solarnih elektrana koji bi pokretali postojenja za elektrolizu za domaću industriju.

 

"Moraćemo da uvozimo vodonik iz drugih delova sveta u kojima ima dovoljno mesta, sunca i vetra", kaže za Euractiv.de portparolka Zelenih Ingrid Nestle. I to ne malo - do 750 teravat-časova sintetičkog gasa i tečnih goriva Nemačka bi morala da uveze 2050. godine ako bi njena domaća proizvodnja vodonika ostala tako skupa i nefikasna kao do sada, pokazuju podaci Nemačke agencije za energiju. Pojedini stručnjaci smatraju da je to problematično, pošto bi moglo da dovede do političke zavisnosti od zemalja poput Maroka, Saudijske Arabije ili Emirata.

 

I transport i distribucija vodonika putem mreže za prirodni gas predstavljaju problem za stručnjake. Vodonik nije pogodan za postojeće mreže zemnog gasa. Vodonik istina može do izvesne mere da se dodaje u prirodni gas, ali taj postotak i u laboratorijskim uslovima iznosi oko 30%.

 

Vodonik kao konkurencija fosilnim gorivima

 

Imajući u vidu znatne tehničke izazove, vodonik verovatno neće u skorije vreme postati konkurencija fosilnim gorivima nafti i zemnom gasu. Još uvek je njegova cena previše visoka, a potražnja previše mala. To je, prema rečima stručnjaka, klasični problem "kokoš ili jaje". Da bi se u velikom obimu vršila elektroliza potrebna je potražnja za vodonikom, i obratno, potražnja nastaje tek kada postoji odgovarajuća tehnologija.

 

Portparolka Zelenih Ingrid Nestle zato kaže da je potrebna subvencija države za "pauer tu gas" tehnologije. Ona smatra da je potrebna reforma taksi i dažbina na cenu struje i njihova preraspodela u korist zelenog vodonika. Da bi elektroliza postala jeftinja, predlaže da višak struje iz elektrana po povoljnim cenama bude iskorišćen za proizvodnju vodonika. Sličnu ideju izneli su i pojedini stručnjaci iz sveta politike i privrede, a i ministarstvo privrede u njoj vidi određeni potencijal.

 

U kontekstu planirane klimatske neutralnosti 2050. i gasnog paketa koji bi trebalo da bude nametnut 2020. godine, Evropska komisija još ne želi da se obaveže na fiksnu kvotu nefosilnog gasa, što sa druge strane zahteva lobističko udruženje Eurogas. Komisija još ne želi da se odrekne nijedne opcije. "Vodonik nije nikakvo magično rešenje, ali bi mogao da bude karika koja nedostaje u energetskom zaokretu", izjavio je savetnik za energetiku u EK Tudor Konstantinesku.

 

Ako se vodonik i bude nametnuo, proći će još mnogo godina do njegove široke upotrebe. Do tada, trebalo bi da pomognu prelazne tehnologije, a jedna od njih je i piroliza metana (Methane-Cracking). Ta tehnologija omogućava da se vodonik proizvodi bez dosadašnje  emisije velikih količina C02. Ali i taj proces je baziran na fosilnom gorivu - prirodnom gasu.

 

Izvor: EURACTIV.de

Foto: Pixabay