Srpske političke garniture u proteklih dvadesetak godina su neuspehe u nastojanju da pronađu obostrano prihvatljivo rešenje za kosovski problem kontinuirano pokušavale da “zatrpaju” dnevno-političkim floskulama, redovno se pozivajući na “volju naroda”. A narod je, upravo "čitajući“ poruke svojih političkih elita, uvek hteo da Kosovo bude sastavni deo Srbije, da tamo bude čvrsta srpska vlast. Političari koji su se usuđivali da duboko uđu u pragmatizam "počišćeni“ su sa političke scene, pri čemu su se njihovi oponenti obilato oslanjali upravo na pretpostavljenu “volju naroda“.

 

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju, međutim, da su građani u suštini svesni da Srbija više ne može da kontroliše Kosovo, s tim što se, vođeni emocijama, opredeljuju za kontradiktorna rešenja. Većina njih smatra da je nezavisnost Kosova “realna budućnost”, ali kao najbolje rešenje vide suštinsku autonomiju u okviru Srbije, iako nisu spremni za lična odricanja u tom cilju, pokazuje istraživanje Fondacije za otvoreno društvo predstavljeno prošle nedelje u Beogradu. Stavovi građana “nisu čvrsti i konzistentni već na njih utiču pojedinačni događaji, emocije i stavovi okoline”, kaže predstavnik Ipsos stratedžik marketinga Srđan Bogosavljević.

 

Na pitanje da li Srbija treba da se drži procesa evrointegracija po cenu priznanja nezavisnosti Kosova, 42% ispitanika je navelo da je Kosovo izgubljeno i da se treba fokusirati na evrointegracije, dok 36% građana smatra da Srbija nema nikakve koristi od EU i da ne treba da pravi kompromise po pitanju Kosova. Više od 40% građana kaže da bi političar koji bi priznao da je Kosovo izgubljeno pokazao veliku hrabrost i stekao poštovanje naroda ali većina ispitanika smatra i da bi to bilo njegovo "političko samoubistvo".

 

Uprkos takvom razumevanju situacije, na eventualnom referendumu o statusu Kosova ideja da Srbija prizna kosovsku nezavisnost ne bi mogla da dobije podršku. "Raste procenat građana koji nisu skloni kompromisu oko Kosova ali generalno mali broj je spreman na lično odricanje zarad očuvanja Kosova u sastavu Srbije, pri čemu građani koju su spremni na tu žrtvu u prvom redu navode da bi prihvatili ukidanje Šengena ili život sa trenutnim ekonomskim standardom zarad očuvanja Kosova", kazao je Bogosavljević.

 

Populizam

 

Milan Jovanović, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu naglašava da je reč o zamršenom istorijskom, nacionalnom, verskom, ekonomskom, geostrateškom, identitetskom klupku koje karakteriše odbijanje “albanske nacionalne manjine da prihvati Srbiju kao svoju državu”, kao i činjenica da Srbija nije uspela da “nađe rešenje kojim bi tu nezadovoljnu manjinu integrisala” u društvo i političku zajednicu. “Takav kontekst jeste dobar da se kosovskometohijski problem pretvori u večitu temu dnevne politike. Političari po pozivu koriste takve teme za dnevno-političke akcije, marketing, propagandu, obračune” kaže Jovanović.

 

Dnevna politika i populizam, prema njegovim rečima, ipak nisu bili jedino merilo za objašnjavanje i rešavanje kosovskog problema. “Nije da nije bilo pokušaja i projekata rešenja. Setimo se političkih pokušaja – Rambujea, Beča i sad Brisela. Setimo se i sile kao rešenja… I jedan i drugi pristup su politika. I oba su bili gorivo dnevne politike ne samo kod nas nego i u nizu država u svetu, SAD, na primer. Kao i u svim "večitim" problemima ovakve vrste brzo se zaboravlja šta je sve rađeno. Teško da se neko osim eksperata seća šta je bio uzrok izraelsko-palestinskog sukoba”, kaže Jovanović.

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i vladajuća Srpska napredna stranka (SNS), u senci zaglušujuće medijske i političke kakofonije koju sami proizvode, razrađuju i sprovode novu strategiju za rešavanje kosovskog problema. Počelo je stavom da je glavni cilj Srbije da sačuva Srbe i interese Srbije na Kosovu, nasuprot stava prethodnih vlasti čija je centralna mantra bila da Srbija ne sme da učini nijedan korak koji bi mogao da bude protumačen kao posredno ili neposredno priznavanje nezavisnosti Kosova. Danas je Beograd na poziciji Briselskog sporazuma koji otvara vrata regulisanju odnosa Beograda i Prištine.

 

Jovanović smatra da je reč o važnom pomaku. “Briselski sporazum i politika izgrađena oko tog pristupa jesu zaokret. Iskazuje se ne samo želja za kompromisom nego se i faktičkim akcijama pokazuje spremnost za trajno rešenje. Albanska strana za sada to tumači kao prolaznu fazu ka faktičkom priznanju i ne želi da gradi kompromisno rešenje. Sa srpske strane imamo bojkot dobrog dela relevantnih opozicionih partija. To već slabi pokrenuti unutarsrpsku debatu i preti da traganje za rešenjem završi kao dnevno-politički hepening, a ne put ka rešenju”, navodi on.

 

Perspektive

 

Vučić, koji je otpočeo ozbiljne pregovore o regulisanju odnosa između Beograda i Prištine, očekivano se suočio sa teškim nasleđem populističkog i dnevno-političkog odnosa prema kosovskom problemu, u čijem stvaranju je i sam aktivno učestvovao tokom i posle devedesetih, kao visoki funkcioner Srpske radikalne stranke (SRS). On se vrlo pažljivo odnosi prema potencijalnim zamkama i ne pokušava javnosti da objasni pogubne posledice populizma i svođenja državne politike na dnevno-politička “prepucavanja”. Naprotiv, populizam koristi kao glavno “oružje” u kampanji na domaćem terenu.

 

Njegova formula je jednostavna: pušta medije i bliske saradnike da neprekidno kritikuju Zapad, najavljuju zavere protiv Srbije i njenog predsednika, a on sam ponavlja kako se nalazi pred izuzetno teškim odlukama i kako za Srbiju nema dovoljno dobrog rešenja. Time poručuje da se srpske vlasti suočavaju sa zahtevima veoma moćnih sila spremnih na sve i da Srbija, ukoliko želi da preživi, mora da pravi kompromise. Suštinske kritike i ozbiljnog preispitivanja dosadašnje politike prema Kosovu u njegovim javnim nastupima ima veoma malo, ili ih uopšte nema.

 

Budući da nema široko zasnovane kampanje u kojoj bi se jasno i otvoreno objasnila suština problema, u glavama velikog procenta građana i dalje vlada konfuzija, što pokazuju i navedeni rezultati istraživanja javnog mnjenja. To birače čini podložnim manipulacijama, a vladajuća garnitura troši ogromnu energiju na permanentne kampanje čiji krajnji cilj je utišavanje političkih oponenata. Takve kampanje ne donose suštinsko razumevanje problema, a povećavaju netrpeljivost u društvu i izazivaju zabrinutost i nezadovoljstvo, naročito u obrazovanjem delu srednjeg sloja stanovništva.

 

Izvršna direktorka Fondacije za otvoreno društvo Jadranka Jelinčić kaže da građani ne znaju koliko Kosovo košta Srbiju, kako i koliko se može zaraditi od resursa na Kosovu, niti kako žive Srbi na toj teritoriji. "Građani ne znaju ništa ni o sadržaju ni o posledicama rešenja koja se nude, ne znaju šta normalizacija odnosa u skladu sa Briselskim sporazumom podrazumeva. To služi malo na čast političkim elitama koje su vladale Srbijom od početka dijaloga u Briselu i rečitije govori o njihovoj odgovornosti od mesta Srbije na raznim svetskim indeksima", kaže ona.

 

Izvor: Beta

Foto: Beta