Beograd i Priština još se nisu dogovorili na koji način će u okviru normalizacije odnosa rešavati sporna pitanja koja se odnose na privatizaciju društvenih preduzeća i restituciju imovine. Dok Priština smatra da je to isključivo njeno unutrašnje pitanje, vlasti u Beogradu nastoje da tu temu stave na pregovarački sto u Briselu, navodeći da je Srbiji naneta velika šteta u postupku privatizacije na Kosovu i prisvajanjem imovine Srbije, njenih građana i Srpske pravoslavne crkve.

 

Prema podacima Kancelarije za Kosovo i Metohiju, prodato je oko 660 društevnih preduzeća na Kosovu, za više od 660 miliona evra. Novac od privatizacije je pod kontrolom Centralne banke Kosova, koja sa Kosovskom agencijom za privatizaciju ima zaključen ugovor o čuvanju povereničkih fondova. Od tog novca je 75% namenjeno za obeštećenje vlasnika i poverilaca privatizovanih preduzeća koji tek treba da dokažu svoja prava, 20% za zaposlene, a 5% je namenjeno za troškove Agencije za privatizaciju.

 

U Kancelariji navode da se taj novac čuva na oročenim depozitima u švajcarskim bankama i nadaju se da će znatan deo pripasti Srbiji, jer je veliki broj srpskih preduzeća imao svoje filijale na Kosovu koje su prodate. Beograd će pokušati da dokaže da sadašnje kosovske vlasti nisu pravni sledbenici Kosovske poverilačke agencije koju je osnovao Unmik, a koja je bila zadužena za privatizaciju, započetu 2003. godine. Kasnije je privatizaciju spovodila Kosovska agencija za privatizaciju, a model je bio da se od zdravih delova firmi osnivaju nova preduzeća koja su nuđena kupcima, a dugovi su ostali starim firmama koje su išle u stečaj i likvidaciju.

 

Pravnici predlažu bivšim vlasnicima i akcionarima privatizovanih preduzeća na Kosovu da tuže vlasti u Prištini pred sudovima na KiM, a da velike kompanije poput Telekoma i EPS-a sporove pokrenu pred međunarodnom arbitražom. Njihov je predlog da se alarmira i Savet Evrope i Evropska organizacija za bezbednost i saradnju, kao i Unmik koji je imao izvršnu vlast do 2008. u oblasti privatizacije, čime bi se, kako ocenjuju, popravila pozicija Srbije u briselskim pregovorima.

 

U Kancelariji za Kosovo i Metohiju ukazuju da se Srbiji onemogućava obeštećenje po osnovu privatizovane društvene imovine, a istovremeno se iz njenog budžeta isplaćuje spoljni dug Kosova. Spoljni dug Srbije koji se odnosio na Kosovo i Metohiju 2000. godine iznosio je 1,5 milijardi dolara, a od toga je država Srbija do sada otplatila 500 miliona dolara.

 

Privatizacija na Kosovu je skoro okončana, ali restitucija nije ni počela. To pitanje će svakako morati da dođe na dnevni red, a vlasti u Srbiji tvrde da imaju dokaze da Srbi na Kosovu potražuju imovinu vrednu najmanje 20 milijardi dolara. Rešenje imovinskih odnosa na Kosovu i Metohiji biće jedan od ključnih zahteva srpske strane da bi se postigla sveobuhvatna normalizacija odnosa sa Prištinom.

 

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić kaže da će Beograd tražiti reviziju privatizacije na KiM i povraćaj imovine, i sa tom inicijativom zvanično će se obratiti i Unmiku i Euleksu, kao organizacijama nadležnim za privremeno upravljanje Kosovom. Za svoje zahteve, navodi on, Beograd ima pokriće u papirima, jer katastarska evidencija pokazuje da je 58% zemljišta na Kosovu u srpskom vlasništvu. U državnom i društvenom je, kako navodi, 29%, imovina preduzeća je 14%, dok je u privatnom vlasništvu Srba i Srpske pravoslavne crkve 15% teritorije Kosova.

 

Restitucija državne, crkvene i privatne imovine na Kosovu je izuzetno osetljivo pitanje koje je moralo da se otvori pred međunarodnim forumima i da se animira što više zapadnih zemalja i evropskih institucija da pomognu u rešavanju tog problema, smatraju autori studije "Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine”, urađene uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

 

"Dobro pripremljen predlog Srbije mogao bi naići na odobravanje i direktan angažman nekoliko evropskih zemalja, pored ostalog, jer mogu biti direktno zainteresovane da se njihovim subjektima vrati nacionalizovana imovina. Za nealbansko stanovništvo ovaj bi proces bio od velike važnosti, naročito povraćaj imovine stranim subjektima, jer bi se na taj način najbrže revitalizovala gotovo u potpunosti uništena preduzeća. Povratak starih vlasnika bio bi praćen i prilivom stranih investicija, što bi dovelo do povećanja zaposlenosti, pa i među nealbanskim stanovništvom, a u nekim slučajevima to bi bio podsticaj za povratak izbeglica", navodi se u toj studiji.

 

Ukazano je da povratak nacionalizovane imovine tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama ima i važan civilizacijski aspekt, koji je bitno uticao i na odluke nekoliko zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, ali su glasale protiv njegovog ulaska u Unesko.

 

"Imovina Srpske pravoslavne crkve,u najvećem obimu ostala bi van jurisdikcije Srbije, potpuno nezaštićena od albanskih aspiracija i konačnog prisvajanja te imovine zarad privatne eksploatacije. Neki od najvećih spomenika srpske istorije i kulture upravo su verski objekti, koji bi ostali na kosovskoj teritoriji. S druge strane, crkva je pre nacionalizacije bila najveći veleposednik na Kosovu i Metohiji. Ta imovina, koja ima znatan komercijalni potencijal, morala bi biti vraćena Crkvi, delom u naturalnom obliku, a delom u kompenzaciji", navode autori studije.

 

Prema njihovom predlogu, pre otvaranja pitanja povraćaja crkvene imovine, koja bi se koristila samo u komercijalne svrhe, država bi morala postići obavezujući dogovor sa SPC o načinu upotrebe te imovine, radi obezbeđivanja životnih i radnih uslova za nealbansko stanovništvo u okviru crkvenih opština. Jedan od načina upotrebe te imovine mogao bi biti stvaranje poljoprivrednih zadruga u koje bi SPC unela svoje poljoprivredno zemljište, a okolno stanovništvo potrebnu mehanizaciju i radnu snagu. Nabavka mehanizacije bi bila predmet sistemske pomoći države kroz kreditiranje i donekle subvencioniranje tih zadružnih projekata. Zadruge bi se mogle formirati i u oblasti šumskih i drvnoindustrijskih delatnosti. Osim toga, neke crkvene nekretnine mogle bi posle rekonstrukcije poslužiti za stvaranje lanca lokalnih zdravstvenih i rehabilitacionih centara.

 

Sve ovo, kako ocenjuju autori studije, pomoglo bi lokalnom nealbanskom stanovništvu u normalizaciji života i zadovoljavanju elementarnih potreba, povratku, zapošljavanju, obezbeđivanju neophodnih poljoprivrednih i zanatskih proizvoda, elementarnih zdravstvenih usluga oslobođenih međunacionalnih i međuverskih trvenja.

 

Povraćaj privatne imovine mora obuhvatiti i povraćaj stečenih prava - stanarskih prava, prava korišćenja zemljišta i objekata. Zbog situacije na terenu, koja ukazuje na to da je većina imovine eksproprisana, odnosno oteta, teško se može očekivati naturalna restitucija, ali se zato mora insistirati na raznim vidovima kompenzacije sličnom imovinom na drugoj lokaciji, ili na finansijskoj kompenzaciji u realnoj vrednosti otete imovine.

 

Sa stečenim pravima problem je još veći, jer se ta prava ne mogu restituisati na objektima i zemljištu koji su promenili vlasnika. Za ove slučajeve, kako predlažu autori studije, mora se naći najadekvatnije rešenje u nekoj vrsti kompenzacije. U određenim slučajevima restitucija može pospešiti povratak prognanih nealbanskih stanovnika, ali i dobro odmerena materijalna kompenzacija može imati isti efekat.

 

"Ako Kosovo dobije međunarodni legitimitet bez priznanja Srbije, a pre nego što se reše sva otvorena pitanja, Srbija više neće imati mogućnost potezanja tih pitanja, a neće se moći očekivati pritisci zapadnih zemalja, jer će one smatrati da je proces međunarodnog priznavanja i legitimizacije države Kosova završen, a da se eventualni problemi moraju rešavati međususedskim dijalogom, koji će za Srbiju biti neostvariv", ističe se u studiji.

 

Izvor: Beta

Foto: Beta