O najavljenoj reformi metodologije proširenja EU, očekivanjima od hrvatskog predsedavanja, Konferenciji o budućnosti Evrope i evrointegracijama Srbije, govori ambasador u Ministarstvu spoljnih poslova Duško Lopandić.

  • Na osnovu onoga što je poznato, šta mislite o promeni metodologije proširenja EU, zašto sada, da li će da važi za Srbiju i Crnu Goru, da li će članice EU uspeti da se o njoj dogovore odnosno da li će to biti samo "kozmetičke" promene ili nešto suštinsko, da li može da ubrza poširenje?

Možemo da konstatujemo da je već duže vremena, praktično još od prošle decenije, u Evropskoj uniji u opticaju teorija o "zamoru od proširenja", odnosno o tome da su efekti "velikog praska" (širenja EU na 10, odnosno 12 novih država članica 2004-2007) takvi da EU ne može još da "svari" nove članice dok se ne reformiše, što se posebno pokazuje u slučaju proširenja na Unije na prostor Zapadnog Balkana. Iako su još na samitu EU-ZB u Solunu 2003. godine sve države sa ovog prostora proglašene "potencijalnim kandidatima" za članstvo u Uniji, ovaj proces daljeg proširenja je bio veoma spor. Dok su zemlje Centralne i Istočne Evrope, grubo govoreći, za oko  deceniju prošle postupak od kandidature za članstvo do ulaska u Uniju, u slučaju našeg regiona samo su Slovenija, odnosno Hrvatska za sada uspele da uđu u EU u tom vremenskom razmaku, dok se u slučaju svih ostalih ovaj proces jako odužio i još uvek bez jasne perspektive gde i kada se nalazi "kraj tunela". Prethodna Evropska komisija je, doduše, pred kraj svog mandata pokušala da vremenski oroči ovaj proces, bar kada su u pitanju Srbija i Crna Gora, pa je utvrdila 2025. godinu kao jednu vrstu indikativnog roka za njihov ulazak u članstvo, ali je i ovaj datum na samitu EU-ZB u Sofiji 2018. godine dosta relativizovan. Razlozi sporosti su, s jedne strane, u krizama koje je prolazila Unija tokom protekle decenije (ekonomska kriza, migrantska kriza, populizam…), a s druge strane i u neuspesima tranzicije, kao i dalje postojećim strukturnim problematičnim pitanjima na Zapadnom Balkanu, od neprevaziđenih problema nastalih sukobima s kraja prošlog veka do slabosti u izgradnji institucija, pravne države i dr.

Ipak, ulazak u Evropsku uniju, bez obzira na veliki tehnički i reformski posao, u prvom redu ima politički smisao i predstavlja geopolitičku odluku. EU po svojoj prirodi je sistem koji bi trebalo da podrži i pomaže u onim pitanjima koja su u prvom redu problematična u našem regionu, poput međususedskih odnosa ili ekonomskog razvoja, a ne da šalje poruke kako bi sve probleme i pitanja na Balkanu trebalo rešiti pre samog članstva u Uniji. S toga je nelogično da se integracija prostora koji je strateški značajan za Uniju (njeno "unutrašnje dvorište") sa populacijom od samo oko 2,5% od ukupnog stanovništva EU i sa ukupnim proizvodom koji je ispod 1,5% od BNP EU (ili ekvivalent BNP Slovačke) toliko oteže i komplikuje.

Imajući gornje u vidu, nedavna blokada na Evropskom savetu od strane Francuske i još nekih zemalja odluke o otvaranju pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom pokazala je - a contrario - putem brojnih negativnih reakcija mnogih zvaničnih i nezvaničnih činilaca u EU da pitanje proširenja ponovo postaje i ostaje politički relevantno i da su mnoge države Unije, uključujući neke od najvećih, svesne strateškog značaja nastavka procesa širenja EU. Predlog nove metodologije koji je podnela Francuska osim toga, ima bar dva važna pozitivna aspekta: ideju "inkluzivnosti" (tj. mogućnost učešća zemalja koje pregovaraju o članstvu u politikama i organima EU – kao posmatrači - u onim sektorima u kojima je ostvarena puna integracija) kao i predlog da i strukturni fondovi Unije (poput regionalnog, poljoprivrednog i dr.) budu otvoreni i zemljama kandidatima, što je ideja koja se sa naše strane zagovara već mnogo godina. Istovremeno, nove francuske i druge inicijative oko metodologije pregovora o proširenju ne bi trebalo da uspore, nego da olakšaju, pojednostave i ubrzaju proces proširenja EU na srednji rok.

  • Šta bi mogao da bude rezultat hrvatskog predsedavanja EU za zemlje regiona?

Ovih dana će biti objavljen novi dokument Evropske komisije koji će odgovoriti na inicijative Francuske i drugih zemalja na temu načina pregovaranja o proširenju (postoji i predlog "devetorice" o novoj metodologiji) koji će, nadamo se, omogućiti postizanje konsensusa u EU oko otvaranja pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ali i predstavljati dodatni podsticaj za ubrzavanje i olašavanje, odnosno kompletiranje, na srednji rok, procesa proširenja Evropske unije. Hrvatska je pitanje pregovora o proširenju unela u svoje prioritete šestomesečnog predsedavanja tako da bi na samitu EU-Zapadni Balkan u maju 2020. godine trebalo da se usvoje odgovarajuće odluke  koje bi otvorile put nastavku i ubrzanju pregovora, sa perspektivom njihovog završetka tokom narednih godina. Lično se i dalje nadam da sredina ove decenije nije rok za članstvo u EU koji ne bi mogao biti dostignut, imajući u vidu da do kraja 2022. Konferencija o budućnosti Evrope, tj. o reformi EU treba da bude završena, a da se 2024. godine otvara novi politički ciklus izbora za Evropski parlament i obnove institucija Unije (Evropska komisija i dr). Hrvatsko predsedavanje će se baviti i drugim značajnim temama, poput otpočinjanja pomenute konferencije o reformisanju Unije i pregovora o novom višegodišnjem budžetu (2021-2027) dok će odluke o budžetu verovatno biti donesene tokom narednog nemačkog predsedavanja (do kraja ove godine).

  • U svetlu pokretanja Konferencije o budućnosti Evrope, u kom pravcu će ići reforme EU?

U januaru je Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom se, nakon niza inicijativa, uključujući i zvanični predlog Nemačke i Francuske, otvara postupak širokih, zvaničnih konsultacija nazvanih Konferencija o budućnosti Evrope, a u cilju reformisanja Unije. To je pozitivan znak koji potvrđuje utisak o većinskoj podršci Uniji u javnosti i o vitalnosti ove ključne evropske organizacije, bez obzira na Bregzit odnosno izlazak jedne od najvećih država iz članstva. Još od tzv. Konventa o ustavu EU iz 2002-2003. godine nije bilo ovako široke inicijative, odnosno političke i institucionalne mobilizacije u okviru koje bi trebalo da se "pretrese" pitanje funkcionisanja Unije i predvide reforme po nizu pitanja, od načina demokratskog funkcionisanja institucija (ideje o tzv. "transnacionalnim listama" i "špicen" - vodećim kandidatima) preko tema socijalne ekonomije, daljeg razvoja spoljne i odbrambene politike EU i jačanja nekih zajedničkih politika (migracije, bezbednost, digitalizacija, klima, monetarna unija, trgovina itd). Veliko strateško pitanje je u kojoj meri će ovaj proces doprineti formiranju "Evrope u više brzina" ili će, nasuprot, ojačati političku koheziju u Uniji, koja je tokom poslednje decenije pokazala ozbiljne znake fragmentacije po raznim linijama (odnosi sever-jug, odnosi istok-zapad unutar EU, subregionalno grupisanje, produbljivanje regionalnih i socijalnih razlika…).

  • Kako ocenjujete evrointegracije Srbije u 2019. i šta da očekujemo u 2020, šta treba da uradimo da ubrzamo proces?

    Proces reformisanja Unije je dobra prilika da se obnovi polet u politici proširenja i unutrašnjim reformama u Srbiji kako bi sav ovaj postupak u dogledno vreme, tj. do sredine decenije, bio zaokružen. Skeptike, koji ritualno tvrde da "EU nikada neće primiti Srbiju u svoje članstvo" treba podsetiti, ne samo na činjenicu da smo otvorili više od polovine poglavlja (što, svi se slažu, i dalje nije dovoljno brzo), već i na rešenja koja je usvojio Evropski parlament, da nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva, jedan broj mesta u Parlamentu ostane "rezervisan" za buduće države članice. U najnovijoj rezoluciji o Konferenciji o budućnosti Evrope predviđa se i mogućnost da države kandidati budu na odgovarajući način uključene u debatu, a isto su nedavno podržale i zemlje Višegradske grupe. Ovu mogućnost bismo trebali da iskoristimo kao potvrdu aktivne i proevropske politike i našeg opredeljenja za članstvo. Današnji svet je svet mreža i ulazak u EU znači jačanje umreženosti i države i društva u moderne međunarodne tokove. Unapređenje vladavine prava, ekonomski rast i reforme ili ekologija i održivi razvoj su teme koje su značajne za sve naše građane i generacije i ne bi trebalo da budu sporne. Srbija je faktički, ekonomski, saobraćajno, fizički i sl. već deo Evropske unije, pa nas odsustvo iz procesa odlučivanja, jer nismo članovi Unije, stavlja u nepovoljan položaj (drugi odlučuju o našim interesima), a da ne govorim o tome koliko gubimo što nemamo pristup strukturnim fondovima EU. Ulazak u Evropsku uniju predstavlja strateški cilj koji naša zemlja sledi već dve decenije, koji će ojačati bezbednost i stabilnost zemlje i oko koga bi trebalo da se gradi najširi društveni i politički konsensus.

    Izvor: EURACTIV.rs

    Foto: Beta