Napori Vlade Srbije da se podrži srpska privreda tokom trajanja epidemije virusa COVID-19 nalaze se u završnoj fazi i brzo pribavljanje novca potrebnog za implementaciju planiranih ekonomskih mera sada postaje ključno.

Marko Obradović, saradnik Centra za evropske politike (CEP)

Treba podsetiti da su predstavnici izvršne vlasti, uz aktivno učešće ekonomske struke, veoma brzo izašli sa idejnim rešenjima ekonomskog paketa podrške privredi. Iako nije bilo javne rasprave o predlozima, komentari zainteresovane stručne javnosti razmenjeni su delimično kroz sredstva javnog informisanja. Vlada je zatim, već nakon dve nedelje, usvojila uredbe kojima je uspostavljen pravni okvir za implementaciju najavljenih mera.

Planirani mehanizmi omogućavaju vrlo jednostavnu i brzu implemenatciju mera, što je od izuzetne važnosti kako bi se, kroz pravovremenu intervenciju države, izbegli nepotrebni dugoročni negativni efekti. Sada je neophodno što pre pribaviti potrebna finansijska sredstva i implementirati mere uz istovremeno izmirivanje redovnih obaveza države na svim nivoima, a posebno obaveza javnih preduzeća.

Za mesec dana trajanja krize višak likvidnosti od blizu milijardu evra koji je Srbija imala u budžetu skoro je u potpunosti iskorišćen. Imajući u vidu očekivani pad javnih prihoda, veoma je značajno da se dodatna sredstva obezbede što pre i u što većem obimu.

Apsolutni prioritet mora biti obezbeđivanje likvidnosti iz eksternih izvora kroz:

  • 1.    finansijsku podršku međunarodnih finansijskih institucija (Međunarodni monetarni fond - MMF, Svetska banka), u iznosu od oko 3,6 milijardi evra
  • 2.    bilateralne dogovore sa državama kreditorima (EU, Kina, Ujedinjeni Arapski Emirati i sl.) u iznosu od oko 1,5 milijardi evra
  • 3.    emisiju obveznica na inostranim tržištima kapitala čim se ona stabilizuju, u iznosu koji bi se odredio u zavisnosti od relativne cene/ročnosti zaduživanja u odnosu na ostale ekterne izvore i tekuće potrebe za dodatnom likvidnošću.

Zašto pozajmljivati van Srbije?

Dogovor sa međunarodnim finansijskim institucijama bi pomogao učvršćivanju kredibiliteta preduzetih mera i podizanju poverenja investitora i poslovne zajednice. Predložene mere, pa i meru podele 100 evra svim punoletnim građanima, ne bi bilo teško "odbraniti" tokom pregovora sa stranim kreditorima, uz adekvatna obrazloženja. Zahtev ka MMF-u bi trebalo uputiti što pre, budući da je već veliki broj država sproveo ili najavio obraćanje ovoj instituciji sa sličnim zahtevima. Imajući u vidu ograničene resurse MMF-a, i to ne samo finansijske već i ljudske, odlaganje ove akcije od strane Vlade Srbije može dovesti do usporavanja procesa pregovora, a samim tim i obezbeđivanja potrebnih sredstava. Dogovor sa MMF-om je naročito važan jer bi olakšao dodatno bilateralno zaduživanje, dajući međunarodni kredibilitet planiranim merama.

S druge strane, dospele obaveze prema postojećim kreditorima država bi trebalo da servisira novim zaduživanjem, pre nego da pribegne stavljanju moratorijuma na dospele obaveze. Na taj način bi se izbeglo ugrožavanje dostignutog nivoa poverenja finansijskih tržišta i rastuće ocene boniteta srpskih državnih obveznica.

Paralelno sa pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama, trebalo bi iskoristiti relativno dobre političke odnose sa značajnim svetskim političkim i ekonomskim centrima za pribavljanje novca kroz bilateralne aranžmane.

Takođe, tokom ove i sledeće godine, za finansiranje tekuće likvidnosti i eventualno refinansiranje skupljih zajmova drugim, povoljnijim zajmovima, prioritet treba dati emisiji obveznica i pozajmljivanju na inostranim tržištima, u odnosu na domaće tržište kapitala.

Lakše, ali skuplje rešenje...

Ako bi se potrebna sredstva u većoj meri obezbeđivala unutar zemlje, došlo bi do većeg broja negativnih posledica. To bi moglo da se sprovede kroz:

  • 1.    odlaganje plaćanja obaveza države, javnih preduzeća i lokalnih samouprava,
  • 2.    masovno zaduživanje na domaćem tržištu kapitala,
  • 3.    neadekvatnu prenamenu budžetskih sredstava.

U svakom od ovih slučajeva ili njihovoj kombinaciji, veoma je moguće da efekat mera bude slab, a da, uprkos naporima države, privreda potone u duboku recesiju praćenu hroničnom nelikvidnošću i visokom nezaposlenošću.

Tokom krize od 2008. godine, značajan problem u generisanju hronične nelikvidnosti imala je upravo država, čija su javna preduzeća ali i jedinice lokalne samouprave sa svojim komunalnim preduzećima obustavila i/ili značajno odložila plaćanja. Ubrizgavanje novca u privatni sektor uz istovremeno generisanje nelikvidnosti koja potiče iz javnog sektora je besmisleno, jer će se ta nelikvidnost neminovno preliti ponovo na privatni sektor i potpuno poništiti inicijalnu meru. Javna i komunalna preduzeća su sada pod pritiskom smanjenih prihoda zbog omogućavanja odlaganja tekućih obaveza delova stanovništva pa je od vitalnog značaja da država pronađe mehanizam da se premosti ovaj manjak prihoda i da se on ne prelije direktno na dobavljače odnosno na privatni sektor. Istovremeno, gradovi i opštine takođe trpe značajan pad sopstvenih prihoda, što može ugroziti i njihovu sposobnost da izmiruju svoje obaveze.

S tim u vezi, jedno od mogućih rešenja je da se u visini iznosa sredstava koja nedostaju javnim i komunalnim preduzećima poveća fond namenjen likvidnosti u privredi uz garanciju države i da se taj deo fonda specifično opredeli za ove potrebe, kao i da se omogući relativno lako emitovanje obveznica ovim preduzećima i jedinicama lokalne samouprave čiju bi kupovinu podržala država.

Iako prema završnim računima banaka one u kešu i depozitima kod NBS raspolažu sa oko 5 milijardi evra, novca nema dovoljno za sve planirane potrebe države i održavanje likvidnosti u privredi. Posebno treba imatu na umu da značajnim direktnim zaduživanjem države na domaćem tržištu kapitala, ne samo da se dodatno crpi njegova likvidnost, već se direktno, gotovo "nelojalno" konkuriše privatnom sektoru, jer banke uvek radije biraju državu kao klijenta. Ova praksa se tokom krize u prošloj deceniji pokazala pogubnom jer je u velikoj meri obesmislila napore države da kroz druge mehanizme pomogne likvidnost privrede, što je direktno uticalo na odlaganje stabilizacije plaćanja u privredi, te kreiralo produženu nelikvidnost i nezaposlenost, čak i kada je kriza u većini evropskih zemalja već bila prošla. Zato je od izuzetne važnosti da država bude oprezna kod pozajmljivanja na domaćem tržištu kapitala, a da Narodna banka Srbije nastavi značajno labavljenje monetarne politike kroz smanjenja obaveznih rezervi banaka, masovne repo operacije i prodaju obveznica na domaćem tržištu u rasponu i do 2milijarde evra.

Prenamena budžetskih sredstava, iako je u određenim slučajevima opravdana i potrebna, ne sme biti sprovedena na način da kreira nelikvidnost, odnosno da onemogući finansiranje započetih projekata gde su tenderske procedure završene, odnosno gde su izvođači već angažovali svoje kapacitete i otpočeli radove.

Ne smemo zaboraviti najugroženiji deo privrede

Od posebnog su značaja najavljene, ali još uvek nesaopštene sektorske mere za one industrije koje će u dužem vremenskom periodu osećati značajan uticaj krize poput turističke privrede, a naročito hotelijerstvo, ugostiteljstvo, turističke agencije, vazdušni saobraćaj, kao i delovi poljoprivrede, poput malih vinarija i specijalizovanih poljoprivrednih proizvođača koji su direktno naslonjeni na ove delatnosti. U ovim turističkim sektorima prihodi su pali na nulu, neće biti brzog oporavka tražnje, pa je pritisak na održavanje nivoa zaposlenosti, bez značajnog angažovanja države, potpuno kontraproduktivan i može dugoročno onemogućiti normalizaciju poslovanja. Sektorske mere bi morale sadržati komponentu prenosa socijalnih troškova sa preduzeća na državu, ohrabriti dogovaranje dužih rokova za moratorijum na dospele finansijske obaveze, ponuditi značajnije poreske olakšice, a naročito mere za podsticanje domaće turističke tražnje po prestanku zdravstvene krize.

Zašto je 100 evra ipak dobra mera?

Najveći deo planiranih mera ima za cilj da tokom trajanja krize očuva strukturu privrede, posebno nivo zaposlenosti, kako bi po prestanku zdravstvene krize, preduzeća brzo mogla da se vrate redovnom poslovanju.

Sa druge strane, mera podsticanja agregatne tražnje kroz podelu 100 evra svim punoletnim građanima ("novac iz helihoptera") može imati značajne pozitivne efekte u pokretanju ekonomskog ciklusa po prestanku zdravstvene krize i normalizaciji ekonomskih tokova, a deo utrošenih sredstava veoma brzo će se vratiti u budžet kroz poreze na potrošnju, primarno kroz porez na dodatu vrednost (PDV).

Ova mera sa aspekta socijalne pravde ili političkog oportuniteta može biti upitna jer ne pravi razliku u materijalnom stanju stanovnika Srbije i sprovodi se neposredno pred izbore. Ipak, važno je naglasiti da ova mera nije instrument socijalne, već ekonomske politike, kao i da i druge demokratske države takođe ozbiljno razmatraju slične mere po prestanku zdravstvene krize. Njen osnovni cilj je da kroz jednostavan tržišni mehanizam podstakne agregatnu tražnju i poveća poverenje potrošača nakon prestanka zdravstvene krize.

Imajući u vidu odlaganje obaveze plaćanja komunalnih usluga delu stanovništva u periodu od tri meseca, vrlo je izvesno da će novac od ove mere primarno biti iskorišćen za izmirenje računa za isporučne komunalne usluge tokom tog perioda. Takođe, imajući u vidu iznos sredstava ali i relativno nizak nivo raspoloživih prihoda domaćinstava u Srbiji, teško je očekivati da će se ovaj novac u značajnijoj meri usmeriti na nabavku skupljih ili luksuznijih (uvoznih) roba.

Zapravo, daleko je verovatnije da će ova mera dodatno ohrabriti domaćinstva da slobodnije troše i svoja sopstvena sredstva na lokalne zanatske usluge, nabavke na pijacama, izlaske u kafiće i restorane i slično, što će za direktnu posledicu imati dodatno ubrzanje ekonomskog ciklusa, naoročito u onim segmentima ekonomije koji su prevashodno lokalnog karaktera.

Izvor: CEP