Srbija i Belorusija se godinama zaklinju u bratske odnose, ali to nije sprečilo Beograd da se pridruži sankcijama Evropske unije protiv Minska, što je pokazalo koliko su sva ta zaklinjanja nerealna, piše osnivač beogradskog Međunarodnog instituta za bezbednost Orhan Dragaš.

U autorskom tekstu za EURACTIV.com, Dragaš piše da se danas malo ko seća da je 12. aprila 1999. godine skupština tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore usvojila odluku o ulasku u zajednicu Rusije i Belorusije.

Ta odluka nikada nije zaživela, a ni Moskva ni Minsk nisu zagrizli "mamac" Slobodana Miloševića i njegov pokušaj da još nekog veže za svoju "gubitničku stranu" usred NATO bombardovanja.

"Od 1999. Srbija i Belorusija su prevalile dug put. Odnosi dve zemlje redovno su praćeni izjavama o bratskim odnosima, bliskosti u svim oblastima i stalnim pozivima na jačanje ekonomske saradnje. Ali da li realnost podržava te istrošene, protokolarne klišee?", piše Dragaš.

Autor podseća da je Belorusija sada među malim brojem zemalja u svetu i jedina u Evropi protiv koje Srbija aktivno primenjuje neku vrstu međunarodnih sankcija, a u slučaju Minska reč je od 21. juna o sankcijama EU koje se odnose na vazdušni saobraćaj.

Srbija je, međutim, ćutala o tim sankcijama i o otkazivanju vojne vežbe sa Belorusijom, a građani su informaciju da se pridružila kaznenim merama EU dobili iz Brisela, a ne iz Beograda, piše Dragaš.

"Kada bi se bilo gde u Beogradu radila analiza odnosa sa Belorusijom, pokazalo bi se da su koristi distanciranja od Minska neuporedivo veće od one druge opcije. Tretman Belorusije kao prijatelja, partnera čak i 'brata' nikada nije imao ekonomsko pokriće", ocenjuje se u analizi.

Dragaš piše da ukupna godišnja trgovinska razmena Srbije i Belorusije odgovara vrednosti mesečnog izvoza Srbije u BiH pre pandemije, a da se ni beloruska donacija četiri aviona MiG-29 svakako nije dogodila bez učešća Rusije.

Istovremeno, ustrajavanje na narativu o bliskosti u vreme kada režim Aleksandra Lukašenka pojačava unutrašnju represiju postalo je za Srbiju veoma neprikladno.

Pridruživanje osudi izborne krađe i represije bio je neizbežan korak za zemlju koja je kandidat za članstvo u EU, a sankcije na vazdušni saobraćaj bilo je još i lakše uvesti jer je u pitanju vazdušna piraterija pod okriljem države, što je u Evropi nezamislivo, smatra Dragaš.

Za Srbiju je to, prema njegovoj oceni, bila idealna situacija a odluka u skladu sa osnovnim spoljnopolitičkim interesima - da popravi bilans kada je reč o usklađenosti sa spoljnom politikom EU, a istovremeno da ne pokvari dobre odnose sa Moskvom.    

"Dodatni korak bio bi kada bi Beograd direktno informisao svoju javnost da učestvuje u evropskoj politici prema Belorusiji, umesto što čeka da vesti o tome stignu iz Brisela", zaključuje u autorskom tekstu Orhan Dragaš.

Izvor: EURACTIV.com

Foto:www.mil.by