Kao posledica epidemioloških (ne)prilika, prvo predsedavanje Hrvatske Savetu EU prilično je odudaralo od proklamovanog gesla "Snažna Evropa u svetu punom izazova" u početnoj fazi pandemije. Imajući u vidu manjkavosti u izražavanju evropske solidarnosti i jedinstva u periodima kriza, među koje se može ubrojiti i aktuelna pandemija korona virusa, mnogim građanima kontinenta evropske institucije delovale su zbunjeno i neodlučno pre nego snažno, kao i, uostalom, iks puta pre toga. To ima malo ili nimalo veze sa prvim predsedavanjem Zagreba (koji je među svoje prioritete uvrstio i politiku proširenja), a mnogo više ima veze sa poslovično zakasnelim evropskim reakcijama u kriznim situacijama.

Dr Miloš Petrović, istraživač-saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu

Priča o razvojnom putu Evropske unije otprilike kaže da krize koje eskaliraju barem jedanput svake decenije razotkrivaju slabosti u njenoj strukturi i funkcionisanju. Te manjkavosti onda predstavljaju domaći zadatak za političare i birokrate da u narednim godinama ustanove nove načine kako da institucije učine otpornijim za dalje šokove. Tako su u okviru poslednjih par kriza u prvoj i drugoj deceniji 21. veka stručnjaci tragali i dogovarali rešenja radi unapređenja i međusobnog usklađivanja monetarne i fiskalne politike, da bi nakon toga nastojali da iznađu konsenzus u vezi sa tretiranjem migranata i zaštitom spoljnih granica (što je iz humanitarne prešlo u bezbednosnu, političku pa i ideološku ravan). Brzinom svoje eskalacije, pandemija je naročito razotkrila u kojoj meri tromost evropskih institucija ometa njihovu sposobnost da upravljaju kriznim situacijama, čak i na vlastitom prostoru. Prvobitna nedostupnost i neagilnost Brisela u mnogim delovima Evrope izazvala je razočarenje, pa i ljutnju, što čak ni potonjim izdašnim evropskim odlukama i inicijativama nije sanirano. Atraktivnost evropskog koncepta je okrnjena, uprkos velikim resursima koje je Unija u toku krize mobilisala.  

Da je propusta u pogledu brzine reakcije bilo pokazuje i to da je predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, pred Evropskim parlamentom uputila Italiji "izvinjenje od srca" u ime Unije, dodajući da "suviše njih nije bilo blagovremeno dostupno na samom početku epidemije, kada je Italiji bila potrebna pomoć u nevolji". Pored pojedinih razočaranih članica Unije, zemlje Zapadnog Balkana (koje zbirno broje manje stanovnika od Rumunije) bile su zatečene kada su se na početku korona krize suočile sa ograničenjima u pogledu uvoza evropske zaštitne medicinske opreme. Ova štetna odluka je, na sreću, korigovana, premda tek u drugoj polovini aprila. U međuvremenu su pojedine zemlje regiona zaštitnu medicinsku i drugu opremu bile primorane da potraže na anarhičnom svetskom tržištu, ali i od drugih partnera koji imaju geopolitičke ambicije u regionu, poput Kine, Turske, Rusije, SAD i UAE. Uprkos činjenici da je Evropska unija u daljem toku krize zemljama regiona ponudila paletu pomoći u daleko najvećoj vrednosti spram drugih aktera (prenamena IPA fondova, mogućnost povlačenja sredstava iz Fonda solidarnosti za zemlje koje pregovaraju, ekonomsko-investicioni paket pomoći EU i Evropske investione banke, veliki broj donacija u opremi, humanitarna pomoć država članica, itd), taj najbliži partnerski odnos sa Briselom u očima građana nije bio dovoljno vidljiv na početku krize, kada je ta podrška i u psihološkom, ali i u humanitarnom smislu mogla da ima daleko bolje otelotvorenje.    

I dok je Samit u Zagrebu u svetlu realnosti zatvorenih granica, socijalne distance, preopterećenih bolnica i zabrinutih građana prebačen u digitalnu formu, namera predsedavajuće Hrvatske da politiku proširenja održi na evropskom radaru se ispostavila barem kao delimično uspešana. Nakon višegodišnjih natezanja, Evropski savet najzad je pružio preporuku za otvaranje pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom i radi se na usvajanju pregovaračkih okvira u svetlu izmenjene metodologije pristupnog procesa. Takođe je najavljen i investicioni plan koji bi trebalo da bude predstavljen tokom narednog, nemačkog predsedavanja. Da Unijom trenutno ne predsedava zemlja iz regiona, pitanje je u kojoj bi meri moglo uopšte da bude reči o politici proširenja, koja se godinama nalazi na periferiji interesovanja evrobirokrata i država članica. Hrvatsko predsedavanje EU unapređuje vidljivost regiona u trenutku kada su mnoge države članice, ali i sama EU, preokupirane vlastitim zdravstvenim, ekonomskim, političkim i društvenim prioritetima. Evropska volja je ipak postala vidljiva, u periodu kada je podrška i pomoć i dalje preko potrebna.

Uprkos prvobitno neodlučnim, pa i nekim neodgovarajućim postupanjima EU u regionu, Unija je kasnijim izuzećem od ograničenja uvoza zaštitne i medicinske opreme, kao i planiranjem i mobilisanjem podrške vredne više milijardi evra, pokazala da Zapadni Balkan (kao i pojedine zemlje Istočnog partnerstva) zaista smatra prioritetnim spoljnim domenima svog uticaja. Korona kriza jeste ukazala da evropski aparat ima problem sa blagovremenim reagovanjem, što ograničava njene sposobnosti da bude vođa, što se posebno pokazuje u osetljivim situacijama. Prostor koji ne ispuni Unija pruža priliku za delovanje drugih geopolitičkih aktera, pa i onih koji predstavljaju evropske suparnike, što je prepoznato i u Briselu. Iako trenutne, kao i dugoročnije posledice krize, ne pružaju posebne razloge za optimizam, a kraj pandemije se ne nazire, evropsko prisustvo i planovi podrške, uprkos inicijalnim propustima, predstavljaju najvažniji spoljni oslonac regionu u periodu kada, svi zajedno, proživljavamo neizvesne dane.