Non-pejperi su nezvanični dokumenti bez potpisa. Ako zanemarimo činjenicu da su autori nepoznati i pretpostavimo da ti "ne-dokumenti" zaista potiču iz nekih međunarodnih centara moći (a ne da su plod žurnalističkog kulinarstva), nailazimo na pitanje zašto se ti tekstovi obznanjuju: da bi se o nekoj i nečijoj ideji izjašnjavalo. O drugim elementima, autorima, okolnostima, motivima, ne znamo: važno je kakva je čija reakcija.

Dr Miloš Petrović, gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Očekivano ili ne, svaki od "ne-papira" koji su cirkulisali po regionu u tom smislu je naišao na pogodno tle, s obzirom na materiju koja se tiče i prekrajanja granica. Svaki non-pejper izazvao je manje ili više zapaženu reakciju barem nekog međunarodnog aktera, bilo zemalja iz regiona, bilo Evropske unije, SAD, pa i Rusije. Izvorište tih ideja deluje da dolazi sa različitih strana, te deluje da se radi o razmeni ideja pred očima javnosti. Ali samo zato što nešto - što je uzgred nezvanično - nekako deluje, ne znači i da to i jeste tako.

Ali hajde da uzmemo da se uistinu radi o razmeni mišljenja između različitih, bezimenih autora, koji govore sa različitih međunarodnih pozicija. Jedan predlog je isprovocirao objavljivanje drugog, koji je pokrenuo treće ideje. Pokrenulo se pitanje svetosti priznatih granica, relevantnosti međunarodnih sporazuma, domino-efekta, stabilnosti. Svi non-paperi bili su usmereni ka privlačenju međunarodne pažnje na prethodno zapostavljeni Zapadni Balkan, tako da je region uspešno vraćen u međunarodnu političku orbitu, pa makar to bilo i putem pokretanja "tabu" tema.

Što se tiče sadržaja, ideja o stvaranju etnički monolitnih država poslužila je uvećanju zabrinutosti za budućnost regiona u slučaju opstanka nerešenih odnosa. Bez obzira na različitost ideja, smatram da je cilj bio postavljanje u središte izazova u normalizaciji odnosa između Prištine i Beograda. Što se tiče drugih primera, oni su poslužili izazivanju pažnje i polemici, usmeravanju fokusa na region kao takav, ali uz isticanje kosovskog slučaja kao prioritetnog i regionalno najrelevantnijeg, iako to nije jedini izazov. Činjenica da se jedan od prvih "ne-papira" pojavio u kosovskoj štampi može da znači dve stvari: da svrha ovih ideja jeste polemika baš o budućnosti beogradsko-prištinskih odnosa, kao i da se od odmetnutih institucija očekuje značajnija kooperativnost i dobra volja nego što je ta vlada zvanično spremna da učini.

Istina je da, pored nagomilanih demokratskih izazova, slabe državnosti i nemoćnih institucija, izostanak evropske i evroatlantske perspektive u regionu bitno pogoršava stvari. Ipak, to nije tema non-pejpera. Posmatrano iz perspektive nepoznatih autora, deluje da je poželjnije da se razgovara o stereotipnoj sklonosti regiona da eksplodira, nego da se polemiše o njegovoj, a i evropskoj, nesposobnosti da se region približi članstvu u Uniji, iako je to strateški cilj već dvadeset godina. Stabilokratski filter predstavlja osnovnu logiku kroz koji se region posmatra i tretira, i svi "ne-papiri" tu tezu potvrđuju.