Dr Miloš Petrović, gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Tokom prethodnih meseci svedočili smo pravoj hiperprodukciji neslužbenih dokumenata, "non-pejpera", u međunarodnim političkim krugovima. Još polovinom jula slovenački evroposlanik Klemen Grošelj uputio je pisanu molbu evropskim telima za pristup neformalnom dokumentu navodno predloženom od strane slovenačkog premijera Janeza Janše na temu promene granica na prostoru Zapadnog Balkana.  Nakon više meseci glasnog ćutanja, iz Evropskog saveta stigao je odgovor da "nikakav non-pejper nije cirkulisao, niti je bio razmatran", među članovima i u okviru radnih grupa te institucije. Međutim, Grošelj smatra da time nije dobio odgovor na postavljeno pitanje, te je najavio da će ponoviti svoj zahtev. Ipak, sudeći po stavu evropskih ustanova, poslovično sklonih neizjašnjavanju i tromim reakcijama, krajnje je optimistično očekivati da će građani dobiti više informacija u vezi sa nizom kontroverznih ideja koje su preplavile medijski etar polovinom tekuće godine.

Vratimo se malo unazad: nepomičan pristup evropskih tela prema Regionu, potpomognut nepovoljnim tokom kovid-krize, iznenadno je prekinut proletos, objavljivanjem niza "ne-papira" koji su podstakli razmišljanja o aktuelnim problemima i perspektivama za njihovo prevazilaženje na tzv. Zapadnom Balkanu. Prvenstvena svrha tih aktivnosti deluje da je postignuta; o izazovima na jugoistoku Starog kontinenta ponovo se diskutovalo, bez obzira na brojne manjkavosti takvog pristupa. S druge strane, činjenica da se u 21. veku o stvarima poput prekrajanja granica uopšte i govori upućuje na jedan dosta krupniji problem: na večitu izloženost zapadnobalkanskih država spoljnim uticajima i idejama.

Ne-papiri u različitim oblicima oduvek su postojali. Memorandumi uobučajeno služe razmatranju saradnje između različitih aktera u domenima intersektorskih, međudržavnih ili međunarodnih odnosa. U takvim dokumentima skiciraju se određeni aspekti koji mogu da budu unapređeni, bez da se subjekti na to u konkretnom trenutku obavezuju. Radi se o ispitivanju terena, o sagledavanju mogućnosti, koje prethodi potencijalnom stupanju u pravno-proceduralne radnje. S druge strane, forma može biti i takva da obavezuje, ukoliko to strane žele. Primera radi, Londonski ugovor iz 1915. godine, na osnovu kojeg je Italija stupila u Prvi svetski rat na strani Antante, iako namerno eufemistički, zvanično je naslovljen memorandumom, što se delom može objasniti i njegovom tajnovitošću. Naime, taj je dokument, između Francuske, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva i Italije, potpisan tajno, i njegovim takvim imenovanjem ta se činjenica želela učiniti što neupadljivijom.

Kakve veze ima navedeni istorijski primer sa aktuelnim ne-papirima?

Londonski memorandum je takođe sugerisao pomeranje granica, a slično spomenutim non-pejperima, sadrži i element tajnovitosti; pored toga, jednim delom se odnosi na isto područje, na zapad Balkanskog poluostrva. Taj je dokument godinama bio skrivan u diplomatskim arhivama i nedostupan javnosti; s druge strane, i današnji autori non-pejpera i njihov kredo su skriveni. Pored toga, još je jedna stvar uporediva: činjenica da se o granicama u jugoistočnoj Evropi polemiše izvan tog područja, tj. od strane drugih aktera, dok, kako izgleda, lokalni predstavnici nisu njihovi direktni učesnici.

Po svoj prilici, tu paralele mahom prestaju – radi se o suštinski drugačijim okolnostima, motivima, o različitom vremenskom kontekstu. Londonski akt artikulisan je u jeku do tada najvećeg rata koji je besneo kontinentom. Bliže poređenje nije umesno, ali skrivene aktivnosti koje okružuju ta dokumenta predstavljaju zajednički sadržilac, koji pokreće brojne nedoumice. Čiji bi se interesi namirivali pomeranjem granica takođe ostaje upitno. Evropska unija podvlači da su međe Regiona konačne; da li je u tome usamljena? Ili možda i u njenim redovima ima skrivenih motiva? Da li se radi o još jednoj buri u čaši vode, koja je namenjena plasiranju neke druge ideje? Ili o upozorenju da se stabilokratska logika bliži svom kraju? Pošto nema zvaničnih odgovora, mogu se samo tumačiti eventualne promene kursa pojedinih aktera, i to nakon izvesnog vremena.

Pored toga što javnost nije saznala nimalo o pozadini političkih ideja koje su zastupljene u ne-papirima, slabo se šta desilo što bi moglo da uputi na bilo kakve izmene u domenu spoljne politike. U međuvremenu je jedino došlo do produbljivanja inicijative "Otvoreni Balkan", potpisivanjem tri dokumenta o regionalnoj saradnji između predstavnika Srbije, Severne Makedonije i Albanije. Projekat je još ranije implicitno podržan od strane prethodne američke administracije, a postoje naznake da je Evropska unija kao odgovor na nju lansirala ideju o zajedničkom regionalnom tržištu (koja je takođe u toku, kao viši oblik integracije). EU se ovaj put nije negativno odredila spram "Otvorenog Balkana", ali jeste podvukla da je važno da njene aktivnosti i ciljevi budu usklađeni sa idejom o regionalnom tržištu, i da svaki projekat treba da bude što inkluzivniji spram drugih zemalja regiona. Možda povezivanje između Beograda i Tirane, kao i Skoplja, treba posmatrati kao neku vrstu odgovora: bilo kakav oblik integracije predstavlja korak napred u odnosu na ideje o dezintegrisanju koje su iznete u non-pejperima. Projekat se brendira kao lokalna ideja, mada, kako je to tradicionalno slučaj, verovatno predstavlja i rezultat prelamanja određenih međunarodnih interesa u regionu. Naime, pored EU, brojni međunarodni akteri imaju svoje preferencije, interese, perspektive i poželjne pravce razvoja stvari, u ovoj, sve manjoj, zapadnobalkanskoj enklavi. Kovid-kriza te fenomene nije proizvela, već ih je samo učinila vidljivijim, a sigurno i ozbiljnijim.

Tajna diplomatija, koja je dugo doprinosila neizvesnostima i nepoverenju u međudržavnim i internacionalnim okvirima, anatemisana je još pre stotinu godina, iako su neki njeni recidivi ostali. Pa ipak, jedno stoleće kasnije, milioni stanovnika Regiona čitaju o svojim potencijalnim sudbinama kroz prizmu bezimenih međunarodnih kartografa, kao što su to radili njihovi zabrinuti preci. Istina, o Zapadnom Balkanu "barem" se ponovo govori. Ali da li će nečija njiva završiti na pogrešnoj strani granice, ili će karaula da preseče inače funkcionalne zajednice, aspekt je o kojem se malo priča. Reflektori su usmereni; javnost gleda put pozornice. Ali činjenica da su ne samo majstori svetla, već i scenaristi i producenti nepoznati, a naročito činjenica da su "spoljni", i dalje me vraća na utisak o ranijim istorijskim epohama. Skrivena diplomatija je tada ispraćena iz međunarodnih odnosa kao nepovoljan fenomen, ali sada deluje da vidimo njen veliki povratak, i to u regionu koji je oduvek prožet nestabilnostima i animozitetom. Pored toga: svako dete zna da ne treba paliti šibice u blizini zapaljivih područja. Požar se nije desio, ali šibice – u bilo čijim rukama - ostaju korisno sredstvo za privlačenje pažnje.

Petrović je autor studije "Vek od završetka Velikog rata: analitički osvrt na odabrana dokumenta iz istočnoevropske diplomatske istorije"