Augusto Lopez-Klaros (Claros), direktor za globalne indikatore i analize, Grupa Svetske banke

 

Razgovarala: Smiljana Vukojičić Obradović

 

Ritam reformi u regionu ubrzan je tokom prethodnih godina. U toku je proces nalik onom koji je 90-ih godina prošlog veka zabeležen u srednjoj i istočnoj Evropi - ubrzane reforme u sklopu približavanja EU. Saradnja je veoma značajna za region u kojem su pre samo 15 do 20 godina bila u punom jeku ozbiljna politička sučeljavanja i sukobi.

 

Da li je ritam reformi u jugoistočnoj Evropi dovoljan da bi region uhvatio korak sa svetom i približio se zemljama zapadnog dela kontinenta?



Generalno gledano, ritam reformi u regionu juoistočne Evrope ubrzan je tokom prethodnih nekoliko godina. Mislim da se u mnogim zemljama događa ono što je 90-ih viđeno u zemljama srednje i istočne Evrope. Tada su zemlje videle svoju budućnost u EU i pristupanju Uniji i pre pristupanja su započele veoma ambiciozan proces ekonomskih i institucionalnih reformi. To je zaista bilo veoma uspešno, na šta ukazuje činjenica da je početkom 2004. godine 10 zemalja, uključujući Maltu i Kipar, ušlo u EU. Mislim da je u mnogim zemljama jugoistočne Evrope u toku sličan proces. Malo po malo, lideri u regionu su shvatili da zbog geografske blizine (Evropske unije), trgovinskih odnosa, kao i očekivanja da će EU pre ili kasnije krenuti u novi talas širenja, postoji podsticaj da se počne sa reformama privrede i da se započne ono što je pre deceniju učinjeno u Mađarskoj i Poljskoj, Estoniji, Češkoj, Letoniji, Litvaniji i drugim zemljama. I to je ohrabrujuće.

 

Zemlje obuhvaćene izveštajem su u različitim fazama pristupanja – od kandidata, potencijalnih kandidata, do Moldavije koja ima neki oblik partnerstva sa EU, ali nije na putu ka članstvu. Kako se te različite etape pristupanja odražavaju na reforme?



Zanimljivo je da se vratimo u rane 90. godine prošlog veka i vidimo različiti stepen u ritmu reformi. Neke zemlje su u tom pogledu bile veoma napredne, poput Češke i Estonije, ali su druge poput Bugarske i Rumunije dosta kasnile. Onda je došlo do približavanja. Kada je postalo jasno da će na srednji ili duži rok sve zemlje ući u EU, ritam reformi se ubrzao u nekim zemljama koje su zaostajale, jer nisu želele da budu iza drugih. To izvesno nadoknađivanje, približavanje ritma reformi omogućilo je EU da u isto vreme 2004. pozove 10 zemalja  da se priključi, a te zemlje su deceniju ranije bile na veoma različitim nivoima u pogledu ekonomskih reformi.



Među zemljama jugoistočne Evrope, kako se čini, postoje malo veće razlike nego u centralnoj i istočnoj Evropi pre 15 godina i očekihvao bih da će neke od njih ranije a neke kasnije početi pregovore o pristupanju. Na duži rok, međutim, a tu govorimo o periodu od 15 do 20 godina, zaista imam veoma malo sumnje u pogledu toga da li će u narednom talasu proširenja EU primiti sve te zemlje. Neke će to naravno učiniti ranije a neke kasnije.

 

Koliko zemlje mogu da učine saradnjom i razmenom iskustava?



Dva stvari idu zajedno. Morate se prema susedima odnositi na kooperativan i miroljubiv način, i morate sprovoditi ekonomske reforme koje privredu približavaju merilima koja su postavile članice EU.



Tokom 90-ih godina u centralnoj i istočnoj Evropi smo videli postepeno usvajanje pravnog nasleđa EU. To je zaista značajno. Bez obzira na to šta se dogadaja u susednim zemljama, morate svoje institucije prilagoditi EU i makroekonomiju voditi na način koji je sve sličniji onom koji su uspostavile članice EU.

 

Postoji i druga dimenzija, koja je takođe veoma značajna i suštinska za taj proces. Morate biti viđeni kao neko ko sarađuje u kontekstu grupe zemalja sa zajedničkim interesom koje pokušavaju da uspostave zajednički pravni okvir i imaju sve opuštenije međusobne odnose, suštinski saraduju i konsultuju se, ne sukobljavaju se i nisu agresivni. To je veoma značajno za region u kojem su pre samo 15 do 20 godina bila u punom jeku ozbiljna politička sučeljavanja i sukobi. Mislim da je opšti stav da su ta vremena prošla i da ceo region shvata blagodeti saradnje i miroljubive koegzistencije i integracija i to je veoma ohrabrujuće.



Koliko je sam izveštaj merodavan za privlačenje investicija budući da ne uzima u obzir opštu sliku?



Izveštaj o uslovima poslovanja je usmeren na pravila poslovanja. Smatramo da zemlje unapređuju okvir za poslovanje i kontekst u kojem se odvija ekonomska aktivnost time što unapređuju okvir za poslovne propise, olakšavaju ulazak na tržište za kompanije i prelazak iz sive u legalnu privredu,  time što donose propise koji su što jasniji i transparentniji i sa kojima je što lakše uskladiti se, time što se propisima razjašnjavaju odnosi na tržištu između vlade, kompanija i civilnog društva. Mnoge su koristi od unapređenja poslovnog okruženja.

 

Pošto sam vam to rekao želim da vas upozorim da na strane investitore utiču i drugi faktori. Jedan od njih je bezbednost, Multinacionalne i strane kompanije takođe razmatraju i kvalitet radne snage, na primer da li je dobro obučena, relativno dobro obrazovana. Sa te tačke gledišta mislim da su zemlje jugoistočne Evrope u relativno jakom položaju. Nivo obrazovanja u regionu je, kako mislim, iznad svetkog proseka. Računa se i veličina tržišta, da li je privreda u usponu ili ne, to je takođe bitno, kao i politička stabilnost i mnogi drugi elementi.

 

Poslovni propisi su bez sumnje jedan od tih faktora. To je veoma značajno i ohrabrujuće je što su vlade napravile napredak između 2008. i 2011.