Adam Balcer, direktor programa Proširenje EU i politika susedstva varšavskog Centra za evropske strategije DEMOS Europa i vodeći poljski stručnjak za jugoistočnu Evropu

 

 

Razgovarala: Maja Poznatov

 

Srbija će najverovatnije dobiti status kandidata krajem ove godine ali ne i datum početka pregovora. Srbija je na samom početku procesa pristupanja i njen ulazak u EU će verovatno biti oko 2020.  Ukoliko se ne reši pitanje Kosova pre ulaska Srbije u EU, postoji mogućnost da neke članice, poput Velike Britanije, zatraže da se Srbija prilikom prijema obaveže da će biti konstruktivna u slučaju Kosova, da ne može da blokira politiku EU. Integracija Kosova u EU je veliki izazov i ono bi moglo da postane de fakto članica EU, ali ne i punopravna članica, da bude integrisano u institucije ali bez prava glasa. Ulazak u NATO ne može biti nikakav zvaničan uslov za prijem u članstvo u EU ali bi za Srbiju bilo vrlo korisno kada bi produbila tu saradnju jer bi to uticalo na odnos SAD i njihovih evropskih saveznika prema njoj.

 

Proširenje EU na Zapadni Balkan je jedan od prioriteta predsedavanja Poljske EU. Kako Poljska može da to pitanje stavi u centar pažnje u EU s obzirom na sadašnje okolnosti? Koliko je realno da ona uspe u svojoj nameri da podstakne integraciju zemalja Zapadnog Balkana, odnosno da one pređu u neke druge faze integracije?

 

Uslovi u EU sigurno nisu povoljni za proširenje. Nažalost, postoji to osećanje koje se zove zamor od proširenja. To raspoloženje u javnosti nije potpuno racionalno ali u nekom smislu i jeste, pošto postoji izvesno razočarenje posle ulaska Bugarske i Rumunije u EU i mišljenje, za koje mislim da utemeljeno, da je ovaj ulazak bio preuranjen. Najveća slabost i mana Bugarske i Rumunije je korupcija i mislim da će, što se tiče Zapadnog Balkana, jedan od najvažnijih zahteva EU u budućnosti biti uspešna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije.

 

Poljska je sigurno dosta važna zemlja i mislim da sada ima u Briselu veći uticaj nego Španija ili Italija, koje imaju mnogo ekonomskih i političkih problema. Vrlo važan faktor je dobro stanje poljske privrede, a imamo i vrlo dobre odnose sa Nemačkom koja je sada nesumnjivo najvažnija država u EU. Nakon usvajanja Ugovora iz Lisabona, ovlašćenja predsedavajuće zemlje su smanjena ali se ipak u okviru tih ovlašćenja, u oblasti spoljne politike EU, nalazi pitanje proširenja. Ovo predsedavanje sigurno može biti period Zapadnog Balkana, pošto ćemo najverovatnije potpisati sporazum o pristupanju sa Hrvatskom.

 

Mislim da na kraju ove godine zbog hapšenja i izručenja (haškog optuženika Ratka) Mladića postoji velika mogućnost da Srbija dobije status kandidata, ali čini mi se da će to biti više simbolično-formalno. Makedonija takođe ima status kandidata, kao i  Turska, a Ankara je morala da sačeka čak šest godina da počne pregovore o članstvu. Mislim da, kao i u slučaju Crne Gore, Srbija neće odmah dobiti i datum početka pregovora. Vrlo je važno pitanje šta činiti u tom prelaznom periodu između statusa kandidata i početka pregovora. Mi, Poljska i druge zemlje koje podržavaju proširenje EU, moramo ubediti države koje su više evroskeptične da je potrebno utvrditi neki konkretan put ili mapu puta. Smatram da je najvažnija stvar napredak. Ako vidimo suštinski napredak – naravno da nije moguće da Srbija ispuni sve zahteve u okviru ovog prelaznog perioda - to će biti vrlo važan argument da moramo nastaviti sa ovim procesom i početi pregovore. Mislim da je važno da u mapi puta, osim zahteva, postavimo i nekoliko datuma u smislu rokova za ispunjenje.

 

Sada je sam početak procesa i mislim da je ulazak Srbije ili Crne Gore pitanje za 2020. godinu. Imamo devet godina da se situacija suštinski promeni. To je veliki izazov i donekle sam skeptičan što se tiče političkih kapaciteta da se sprovedu sve reforme, ali nadam se da će s jedne strane konstruktivan pritisak i podsticaj Brisela i s druge strane pritisak društva stvoriti dobru klimu za napredak. U suprotnom, može doći do razočarenja ako politička elita bude suviše pasivna i neuspešna. Moramo maksimalno proširiti svest o mapi puta, objasniti zahteve kako bi društvo, ovde u Srbiji, kao i u drugim zemljama, bilo svesno šta se dešava, šta vlasti moraju učiniti. Vrlo važan kriterijum će biti dobri odnosi sa susedima i ovo je takođe izazov za Srbiju - pitanje Bosne, pitanje Kosova itd.

 

Posle hapšenja Mladića stekao se utisak da je otklonjena jako velika prepreka i da Srbija može da mnogo brže krene u integracijama. Srpski zvaničnici računaju i na status kandidata i na datum pregovora. Da li mislite da će, ako Srbije ne dobije datum pregovora, to značajno promeniti raspoloženje u Srbiji, da je potrebno da EU Srbiji pruži još neki podsticaj?

 

Mislim da je greška ove političke elite što ne pokušava da objasni srpskom društvu da proces integracija nije samo pitanje hapšenja Mladića. Mladić je, rekao bih, bio preduslov celog procesa. Sada ovaj proces integracije stvarno počinje, sada je reč o svakodnevnom, običnom životu. Mnogo zavisi od odlučnosti ovdašnje političke elite. Ako ona dokaže da je sposobna, da ima kapacitete da se Srbija reformiše, EU i zemlje poput Poljske će sigurno imati vrlo snažan argument. Hrvatska je, što je vrlo važno, to dokazala kroz hapšenje i raspisivanje poternice za (bivšim premijerom Ivom) Sanaderom, kao i kroz optužnice i suđenja ministrima koji su sada u pritvoru. Velika je razlika između Hrvatske i Bugarske koja je samo pričala da se bori protiv korupcije, ali se ništa nije tu promenilo. Ja se takođe plašim nekog razočarenja ali ovo je greška elite.

 

S jedne strane, mi moramo odrediti neki datum - ne za početak pregovora ali moramo odrediti da ćemo, na primer za godinu dana, odlučivati da li je Srbija ispunila zahteve, da li je spremna za pregovore, i onda ako jeste da imamo formalnu obavezu da počnemo pregovore sa njom. Isto kao u slučaju Turske – mi smo dali datum ali smo rekli ’imate dve godine da dokažete da ste spremni za početak razgovora, a mi ćemo  posle dve godine proceniti da li ste ispunili uslove’. Mi, takođe, moramo ubediti srpsku političku elitu da je sada odlučnost u reformama njena odgovornost, a ona mora da objasni ljudima šta se tačno dešava - kakav je ovaj proces, kakvi su ciljevi, obaveze i drugo.

 

Rekli ste ranije da nije realno da kao uslov za prijem u EU Srbiji bude postavljeno priznavanje Kosova. Kakav modalitet bi mogao da se pronađe da Srbija pristupi EU bez priznavanja Kosova i kako bi se regulisali saradnja i paralaleno funkcionisanje Srbije i Kosova na međunarodnom planu?

 

Mislim da je najvažnije da se pregovori između Srbije i Kosova završe sporazumom koji će omogućiti zvanične, dobre odnose i neku saradnju između Srbije i Kosova. Mislim da je to realno. Često se govori o slučaju Istočne i Zapadne Nemačke, a sada se može govoriti i o odnosima Kine i Tajvana: Kina je sklopila sporazum o ekonomskoj saradnji i slobodnoj trgovini sa Tajvanom, a Tajvan ima ogromna ulaganja u Kini koja je i njegov najvažniji trgovinski partner. Mislim da je moguća neka normalizacija odnosa  Beograda i Prištine što se tiče kretanja ljudi, saobraćaja, trgovine i drugog. Vrlo je bitna i saradnja u borbi protiv orgnaizovanog kriminala. U ovom slučaju dobro je da je Euleks  tamo, da može igrati ulogu posrednika. Euleks je nepristrasan i neutralan, pošto su u njemu i države koje nisu priznale nezavisnost Kosova.

 

Postepena normalizacija je sigurno moguća kako vreme odmiče i posle nekoliko godina, na primer 10 ili 15 godina, može se polako promeniti i stav srpskog društva o pitanju Kosova. Mislim da bi čak i sada većina Srba priznala nezavisnost Kosova u slučaju da se severni deo Kosova ujedini sa Srbijom. Ja sam oprezan optimista jer srpsko javno mnjenje ima malo pragmatičniji stav što se tiče Kosova nego ranije. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, većina Srba je bila protiv prekida odnosa sa državama koje su priznale nezavinost ili neke vojne intervencije. Sada nisu svi spremni da priznaju nezavisnost u ovim uslovima ali posle nekoliko godina može doći do kompromisa što se tiče konačnog statusa, jer je on samo delimično rešen.

 

Ukoliko se ne reši pitanje Kosova pre ulaska Srbije u EU, postoji mogućnost da neke države, poput Velike Britanije, pribegnu uslovljavanju u smislu da Srbija može ući u EU ali da mora potpisati dokument da u slučaju Kosova mora biti konstruktivna, da ne može da blokira politiku EU. Ali, ako se postigne napredak u odnosima Srbije i Kosova, onda neće biti veliki problem za Srbiju da potpiše takav dokument. I na kraju možda će se ovo pitanje Kosova rešiti posle ulaska Srbije i celog regiona u EU.

 

Koje mogućnosti vidite za put Kosova ka EU s obzirom da pet članica nije priznalo Kosovo?

 

Ovo je sigurno veliki izazov. Veliki je izazov za Kosovo čak i pitanje vizne liberalizacije, nije se krenulo sa zvaničnim pregovorima. Mislim da je ovo izazov jer EU ne može zanemariti Kosovo, ne može dopustiti da ono postane neka crna rupa, da dospe u uzašnu situaciju u kojoj će vladati razočarenje i frustracija i ojačati radikalizam. Mislim da je najvažnija stvar da uspostavimo neki poseban put za Kosovo što je teško ako Kosovo nije zvaničan kandidat. Moramo naći način da iskoristimo instrumente za podsticaj i pritisak. Problem je najveći sa uslovljavanjem jer Kosovo neće biti zvaničan kandidat, ali mislim da pitanje viznog režima, novca, mogućnosti korišćenja evropskih fondova možemo iskoristiti za uslovljavanje u smislu da će zavisti od napretka, sprovođenja reformi i primene evropske tekovine.

 

Naravno, u EU moramo postići konsenzus, ubediti zemlje poput je Španije, a čini mi se da promena vlade u Španiji može tome pozitivno doprineti, jer je ova vlada suviše emitivna i pristrasna. Ako smo mogli da zajedno uspostavimo Euleks, moramo takođe uspostaviti  nekoliko utemeljenih stubova (za integraciju Kosova). Na primer, jedan od njih mora biti da su najvažniji stabilizacija i napredak celog regiona, u okviru njega i Kosova, i da možemo zajedno da uspostavimo poseban put Kosova ka Evropi, da na kraju Kosovo bude de fakto član EU, ali ne i zvaničan član, osim u slučaju da Srbija prizna Kosovo. Mislim da Albanija može u ovom periodu igrati ulogu predstavnika Kosova u EU u procesu donošenja odluka. Kosovo bi bilo nešto između Norveške koja je u Evropskoj ekonomskoj zoni i zvaničnih članova EU, bilo bi više integrisano nego Norveška u zajedničko tržište i evropske institucije, ali bez prava glasa i ne bi bilo zvanično članica. Ovo je moguće, ako uzmemo u obzir da smo na Balkanu pokrenuli proces stabilizacije i pridruživanja i uspostavili takođe poseban mehanizam za Kosovo. Ovo je samo pitanje odlučnosti i političke volje u EU. Moramo, takođe, razumeti da imamo veliku odgovornost za budućnost ovog regiona, da smo, želeli to ili ne, prisutni kao stabilizator na Kosovu, u Bosni itd.

 

Šta mislite o značaju odnos s NATO - to nije uslov za ulazak u EU, ali se povremeno čuje da to može da pomogne, odnosno da ubrza integraciju u EU?

 

Ako uporedimo Srbiju sa drugim zemljama centralne Evrope i Zapadnog Balkana, sve su one članice NATO ili žele to postati, poput Makedonije, Crne Gore ili Bosne i Hercegovine. Mislim da zvanično ulazak u NATO ne može biti uslov za ulazak u EU jer ima nekoliko zemalja EU koje nisu članice NATO, poput Švedske i Austrije. Mislim da je problem Srbije negativno rasoloženje i odnos prema NATO zbog bombardovanja Jugoslavije. Mislim da vlada, posle promena i pada Miloševića, nije uložila dovoljno napora da se mišljenje javnog mnjenja o ulasku u NATO promeni.

 

Mislim da bi možda ne sam ulazak u NATO,  jer je to vrlo osetljivo pitanje, već suštinski napredak u saradnji sa NATO,  ako bi poslala vojnike u Avganistan, gde su vojnici iz Švedske i Finske, neutralnih zemalja koje vrlo tesno sarađuju sa NATO, za Srbiju bilo vrlo korisno u smislu odnosa SAD i najbližih američkih saveznika u EU prema njoj. Mislim da je ovo realno i da se ljudima može vrlo dobro objasniti, opravdati zašto smo tamo - da se borimo protiv terorizma.

 

Ukazali ste da će spoljna politika Srbije morati da se u jednom trenutku usaglašava sa politikom EU. Činjenica da Srbija ima bliske odnose sa Rusijom i Kinom. Da li će Srbija prilikom integracije morati da napravi nekakav otklon, na primer, u odnosu na Rusiju?

 

Srbija mora da uzme u obzir da  je zajednička spoljna politika EU vrlo labava, da nije dosledna. Imamo Grčku koja je proruski orijentisana, ali je članica NATO i sarađuje tesno sa SAD. Moje mišljenje je da je Srbiji potrebno strateško razmišljanje šta je za nju najkorisnije. Moj utisak je da Srbija nije potpuno svesna važnosti odnosa  sa susedima, osim na Zapadnom Balkanu, poput odnosa sa  Višegradskom grupom ili Rumunijom. Ove zemlje su prirodni partneri i saveznici što se tiče ulaska (u EU) i regionalne saradnje. Što se tiče trgovine, čak 20% trgovine Srbije je sa zemljama Višegradske grupe, Rumunijom i Bugarskom. Postoji veliki prostor da se učvrste ove ekonomske veze. Strateško partnerstvo sa Kinom je za mene malo smešno i patetično.

 

Mislim da zbog ovih velikih razlika u okviru EU, što se tiče odnosa prema Rusiji, Srbija može opstati kao najviše proruska država ali mislim da će proces evropske integracije imati neki uticaj na spoljnu politku Srbije, da će Srbija morati da se prilagodi u nekom smislu osnovnim stubovima evropske zajedničke spoljne politike. Naravno da će biti nekih korekcija u politici ali ne verujem u suštinsku veliku promenu sada. Dugoročno, u slučaju napretka u odnosima, na primer, sa susedima postoji ta mogućnost. Takođe, pitanje odnosa sa Rusijom je vrlo tesno povezano sa pitanjem Kosova. Ako se reši ovaj problem, Rusija neće biti tako važna za Srbiju.

 

Kako ocenjujete veze Srbije sa BiH i kakav bi to konstruktivan stav prema Bosni trebalo da zauzme?

 

Za Srbiju je dugoročno u njenom nacionalnom interesu da se što brže reši pitanje unutrašnjeg političkog sistema u BiH, kao i problem Kosova, kako bi mogla da se usredsredi na pitanje reformi i integraciju i da razvija odnose sa svetom, ali ne samo kao instrument borbe protiv nezavisnosti Kosova. U slučaju Bosne neki je napredak sigurno ostvaren. Srbija ima mogućnost da razgovara sa Bošnjacima jer je (bošnjački član Predsedništva Bosne i Hercegovine) Bakir Izetbegović pragmatičniji i konstruktivniji političar od (bivšeg bošnjačkog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine) Harisa Silajdžića. Mislim da je i  poseta Tadića Srebrenici (u 2010.) ili sada  prva poseta BiH, kao i to što je mnogo puta rečeno da Srbija podržava integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine, pozitivan doprinos, ali više simboličan i deklarativan. Srbija može predložiti, i to bi bio vrlo hrabar korak, na primer, da mora početi stvarni, ozbiljan proces rešenja bosanskog pitanja čiji bi ishod bila neka konferencija poput Dejtona, da se odluči kakav će biti politički sistem, kako sprovesti reformu Ustava. Mislim da je najvažnije da se pronađe rešenje za temelje ove nove Bosne koje bi, na primer, predviđalo da Republika Srpska opstane bez mogućnosti ukidanja, da se druge strane reformiše Federacija Bosne i Hercegovine jer sistem sa 10 kantona nije održiv - velika birokratija u maloj zemlji se mora promeniti, i naravno moramo, pored naroda, uspostaviti jednakost svih građana  na celoj teritoriji Bosne.

 

Mislim da konstitutivni narodi moraju sačuvati pravo veta ali osim u slučaju ustavnih pitanja koja su povezana sa evropskom integracijom. Onda možemo ostvariti neki napredak, onda će najvažnija tema biti evorpska integracija a ne pitanje odnosa između Republike Srpske i Federacije. Mislim da je u slučaju Federacije Bosne i Hercegovine vrlo važno da se zajamči Hrvatima jednakost i ovlašćenja, da bude vrlo decentralizovan entitet. Takođe, mislim da i u vezi sa RS postoji pitanje unutrašnjeg ustrojstva i da ona mora biti više decentralizovani entitet. U slučaju Federacije opština mora biti osnova tog entiteta. Mislim da bi bio veliki doprinos i hrabrost Srbije kada bi pokrenula ovu priču i predložila u konsultacijama sa EU, Hrvatskom i Sarajevom da počnu ozbiljni pregovori.