O tome zašto jedna svinja stalno trči kroz centar Brisela, kako se pravi karijera u EU, zašto se "odozgo" zabranjuju istrage i šta Evropljani imaju od svega toga.

 

Autor: Snežana Bogavac, Brisel

 

Samo petina građana Evropske unije (EU) ima, prema podacima Eurobarometra iz decembra 2017, negativnu sliku o Uniji. Čak i njima, onima koji do "zajedničkog doma" kojim se "upravlja" iz Brisela ne drže mnogo, verovatno bi (teško?) na pamet pao barem jedan propis, odluka ili drugi pisani dokument EU koji ih je ikad zainteresovao, odnosno barem razočarao i naljutio, pa su ga zaista i pročitali. No, i nekog drugog štiva u vezi sa Evropskm unijom ne bi, najverovatnije, uspeli da se sete čak ni oni građani kontinenta koji spadaju u preostale četiri petine sa pretežno pozitivnom predstavom o Uniji. Sve i ako spadaju u ljubitelje pisane reči. Jer, književnog štiva o Uniji ni nema. Odnosno, nije ga bilo donedavno.

 

To je sada izmenio Robert Menase (Menasse), 64-godišnji pisac iz Beča – autor romana "Glavni grad" (Die Hauptstadt). To je "prvi veliki roman o EU", ocenio je briselski nedeljnik na engleskom koji se bavi evropskim temama Politiko.

 

Da je baš Robert Menase autor "prvog velikog romana o EU" ni ne čudi. Na predstavljanju knjige u Briselu, nakon što je najavljen kao "austrijski pisac", uzvratio je: "Pisac iz Beča i Evropljanin".

 

Menase se  2010. uputio u Brisel sa željom da napiše roman u kojem je glavna ličnost službenik Evropske komisije. Iznajmio je stan u Briselu, ali ne negde na korak od evropskih ustanova gde su posle završetka radnog vremena ulice puste, a vlasnici kafana nervozni, pitajući se hoće li iko još da svrati. Stanovao je u živahnom centru grada, tamo gde Belgijanci i novopridošli opušteno žive između dobre kuhinje i (od 2016. kao nematerijalno kulturno dobro zaštićenih) belgijskih piva, u gradu nadrealizma i art-dekoa, između galerija i džez klubova - upravo tamo gde počinje radnja "Glavnog grada". Četiri godine je Menase proveo u Briselu, razgovarao sa zvaničnicima evropskih institucija, upoznavao lobiste i novinare, proučavao dokumente, prekopavao po arhivima.

 

Međutim,  na osnovu stečenih iskustava nije odmah nastao planirani roman, već 2012. najpre  esejistička knjiga "Evropski vesnik. Bes građana i mir Evrope ili Zašto poklonjena demokratija mora ustupiti mesto izborenoj" (Der Europäische Landbot. Die Wut der Bürger und der Friede Europas oder Warum die geschenkte Demokratie einer erkämpften weichen muss). Od kritičara ishvaljena knjiga bila je pledoaje za "više Evrope", radikalno pro-evropski esej u kojem Menase piše: "Nakon proterivanja iz raja, još nigde na svetu nije nađen makar ni zadnji ulaz u njega. Zato i jeste sve vredno kritike. Ali sve dok je tako, treba ipak priznati: EU je 'najviše kul' pakao na zemlji".

 

Ili još jasnije: "Ili će propasti Evropa koju čine nacionalne države ili će propasti projekat prevazilaženje nacionalnih država. Kako god bilo, EU je 'naša' propast. Nema treće mogućnosti. I kako god bilo, biće to dobro. Ili će Evropa još jednom, ovog puta mirno, biti avangarda sveta, ili će Evropa definitivno svetu pokazati da trajne lekcije iz istorije nisu mogle biti naučene i da nema drugog, za čoveka pravednog, puta da se lepe utopije pretvore u stvarnost".

 

Pet godina nakon "Evropskog vesnika" nastao je roman "Glavni grad". Za samo nekoliko sedmica je osvojio odlične ocene kritičara i dobio, i za autora neočekivano, Nemačku književnu nagradu (ekvivalenat Pulicerovoj ili Gonkurovoj nagradi za literaturu). U mnoštvu knjižara širom Nemačke prodavci su imali muke da zadovolje potražnju za tom knjigom.

 

Roman je već preveden na holandski, a izaći će na još dvadesetak jezika. Do kraja godine na francuskom i početkom 2019. u izdavačkoj kući Maklehos pres (MacLehose Press) na engleskom – pravovremeno, kratko pre nego što Britanci, kako je za sada planirano, napuste EU.

 

Kako pisac uopšte dođe na ideju da piše knjigu o EU?

 

Na predstavljanju knjige u Briselu Menase je objasnio da se pitao šta bi suštinsko i važno mogao da ispriča o vremenu u kojem živi: "Evropsko ujedinjenje, formiranje EU – to je najveća ideja u vreme trajanja mog života". Proces evropskog ujedinjenja za njega je "spora revolucija, ali ipak – revolucija". Ali, nasuprot frazi da "revolucija jede svoju decu", u slučaju EU, smatra Menase, "deca jedu svoju revoluciju". I to je ono što njega, reklo bi se, "radikalnog Evropljanina“, čini nezadovoljnim. Ovim romanom, kaže, "brani ideju EU i kritikuje status kvo u kojem se ona nalazi".

 

Kao što je 2010. planirao, Menase i jeste "činovnika Evropske komisije" stavio u središte svog romana. I tu je odmah više njih. Fenia Ksenopulu, Grkinja sa Kipra koja je u Komisiju ušla kao predstavnica Grčke čiji pasoš ima i koja se našla u dilemi da li, da bi karijeru nastavila onako kako želi, treba da postane "kiparski kadar" kojih u EU insitucijama nema dovoljno. Martin Zusman, melanholični Austrijanac i kao vatreni Evropljanin "crna ovca" u svojoj porodici uzgajivača svinja koji radi u Komesarijatu za kulturu i kojem šefica Ksenopoulu u zadatak stavlja da smisli kako bi valjalo obeležiti 50. godišnjicu Evropske komisije. Kaj-Uve Frige, uticajni karijerista, Nemac koji tu i tamo čak zaboravi na poziciju u koju ima u evropskoj "strukturi" i počne da razmišlja o ljubavi.

 

Tu su i mnogi drugi – možda zaista stereotipi, kako je na jednom od predstavljanja knjige u Briselu zamerio Karel de Guht, bivši komesar Evropske komisije za trgovinu i nekadašnji belgijski ministar inostranih poslova. Ali, ono što su za Guhta stereotipi, za običnog čitaoca su samo od Menasea odlično zamišljeni likovi iz briselske stvarnosti – spremni na podvale i intrige, samoljubivi i sujetni, ali i vredni, komunikativni i kreativni.

 

Upravo onakvi kakvima ih je Menase opisao još u "Evropskom vesniku" govoreći o tome da je u središtu EU doživeo silna iznenađenja: "Oni (EU činovnici) su često u svojoj praksi, u svom poslu, u tome kako su oblikovali svoj život već ono što bi nesumnjivo bilo atraktivno postati. Naime pravi Evropljani – poliglote, visoko kvalifikovani, prosvećeni, ukorenjeni u kulturi iz koje potiču, ali oslobođeni iracionalnosti takozvanog nacionalnog identiteta".

 

"Glavni grad" nije roman o EU ili nije samo roman o EU, rekao je na promociji knjige Menase, već i roman o Briselu. U skladu sa tim se u knjizi pojavljuje još niz drugih figura koje bi se svakako mogle sresti i u "pravom" Briselu – penzionisani učitelj, Jevrejin David de Vrend, nekadašnji logoraš iz Aušvica. Emil Brunfaut, unuk pripadnika belgijskog pokreta otpora i komesar briselske policije koji o tajanstvenom ubistvu u centru grada počinje istragu koja biva zabranjena sa "najvišeg mesta". Profesor Erhart, Austrijanac, beskompromisni pobornik EU (i možda Menaseov alter ego?), koji razgleda briselske znamenitosti i sprema govor na sastanku tink-tenka koji je Menase nazvao "Pact for Europe". Govor profesora Erharta, dok propada projekat proslave 50. godišnjice Evropske komisije, naravno zbog neslaganja zemalja članica EU sa idejom da glavni protagonisti, zato jer je EU nastala na ruševinama Drugog svetskog rata i na ruševinama veličanja nacionalne ideje, budu preživeli iz Aušvica, postaje najzad ključni deo romana.

 

"Evropska unija mora da sagradi svoj glavni grad, mora sebi da pokloni jedan nov, isplanirani, idealni glavni grad… Grad čije je podizanje dostignuće Unije, koji nije glavni grad nekog carstva ili neke nacije u kojoj je Evropska unija samo podstanarka…" I za to profesoru Erhartu pada na pamet samo jedno mesto u Evropi: "I zato Evropska unije mora svoj glavni grad da izgradi u Aušvicu".

 

Menase tako u "Glavnom gradu" iskazuje svoj stav da su nacionalni interesi ono što je razaralo i nadalje razara EU i ideju evropske integracije. Aušvic je za njega simbol koji pokazuje dokle može da dovede totalna predanost nacionalnim interesima i nacionalnoj ideji.

 

Sve figure svog romana Menase povezuje već na početku – svi se nalaze, različitim poslovima, u isto vreme na istom mestu, naime u centru grada, na trgu sv. Katarine na kojem vide – svinju. "Svinja je univerzalna metafora", objasnio je u samom romanu Menase, "jedina životinja koja kao metafora pokriva svu širinu ljudskih osećanja i ideoloških slika sveta". Roman se završava terorističkim napadom na stanici metroa Malbek koji se dogodio zaista, 22. marta 2016. i kojem je poginulo 32 ljudi – i više likova Menaseovog romana.

 

"Glavni grad" pre svega treba da nas podseti da je EU nastala na ruševinama Evrope posle Drugog svetskog rata i sloma nacizma. Ali "Glavni grad" ima i veze sa Menaseovom ličnom pričom. Njegov otac Hans, bečki Jevrejin, stigao je 1938. u Veliku Britaniju zahvaljujući tzv. dečijem transportu. Bila je to akcija spašavanja zahvaljujući kojoj je 10.000 jevrejske dece iz Nemačke, Austrije, Češke i Poljske prebačeno u Englesku i preživelo genocid. Otac Menasea vratio se posle rata u Austriju i, uprkos antisemitizmu koji nije nestao sa slomom nacizma, postao čak i slavan – kao fudbaler. "Moj otac je bio  desno krilo – dakle ja sam odlučio da ne igram fudbal i da postanem levo krilo filozofije", kaže sin Menase.

 

Menase i dalje, iako zabrinut i pomalo razočaran, duboko veruje u evropsku ideju. Na pitanje novinara berlinskog levičarskog dnevnika Tagescajtung da li je, kada je reč o budućnosti EU pesimista ili optimista, možda i cinično kaže: "Ako uspemo, Evropa je dokazala da je avangarda. Ako ne, ako se EU raspadne, tek smo onda uspeli. Onda bismo ponovo gledali na nepregledne ruševine, a krivci i njihovi saučesnici koji su ćutke sve gledali mogli bi opet da kažu da to ne sme više nikada da se dogodi i da nakon toga ponovo počne izgradnja EU".