Kineski predsednik Si Đinping zabeležio je u Rimu važan politički poen: Italija je prva i zasad jedina članica grupe G7, kluba sedam industrijski najrazvijenijih država na svetu, koja je pristupila novome Putu svile, formalno: Inicijativi pojasa i puta, ambicioznom globalnom planu kineske trgovinske i i uopšte ekonomske ekspanzije, kojim Peking namerava da barem donekle nadoknadi usporavanje i dalje snažnog rasta kineskog društvenog brutoproizvoda.

 

 

Memorandum o razumevanju, koji su u rimskoj Vili Madama potpisali predsednik Si i italijanski premijer Đuzepe Konte, uz sav taj nesumnjiv politički presedan, izišao je prilično okljaštren nakon završnog brušenja koje je dovršeno tek u noći na 23. mart, kada je potpisan.

 

Od predviđene 51 tačke u sedam dana kresanja ostalo ih je 29 – 19 ministarskih i 10 među privatnim preduzećima – u vrednosti od 5 do 7 milijardi eura, piše EURACTIV.hr.

 

Među preostalima samo dva su konkretna ugovora, i to Danijelijev o metalurgiji za zajedničku izgradnju u Azerbejdžanu i Ansaldov o razvoju i izvozu plinskih turbina, a osam ih je deklasirano na sporazume. Tu spada i strateški dogovor o korišćenju prvenstveno Trsta, a uz tu luku i Đenove kao glavnih izvozno-uvoznih pomorskih mostobrana Puta svile, zasad prvo za kinesku globalnu građevinsku kompaniju CCCC (China Communications Construction Company).

 

Tek sada su Kina i Italija dogovorile ukidanje dvostrukog oporezivanja. Italijanska državna Blagajna depozita i pozajmica emitovaće "Pandine obveznice" u kineskoj valuti renminbiju (juan) za finansiranje tamošnjih preduzeća, u ukupnoj vrednosti do 600 miliona evra.

 

Kina otvara vrata italijanskim narandžama, zamrznutoj svinjetini i goveđoj spermi. Italija vraća Kini 796 arheoloških nalaza. Huavej i 5G ostaju na ledu. Saldo, očito, nije spektakularan.

 

Cena toga u Italiji je produbljen razdor između stranaka vladajuće koalicije: Liga tvrdi da se Pokret 5 zvezdica olako bacio u tu avanturu. U rukama tog pokreta su nadležna ministarstva.

 

Cena u Evropi možda je i teža: jasan utisak da Italija i EU voze različitim kolosecima. EU ocenjuje Kinu kao "ekonomskog konkurenta" i "sistemskog protivnika". Nemačka i Francuska predlažu izmenu evropskih anti-monopolskih pravila, kako bi i Unija mogla da izgradi ekonomske gigante kadre da se nose sa velikim kompanijama iz Kine i iz drugih delova sveta.

 

Italijanski predsednik Serđo Matarela je prilikom posete kineskog državnog i partijskog šefa odigrao svoju ulogu. Primio je Sija kao cara, dočekao ga je u Kvirinalu i sa oklopnicima na konju, a onda je održao zdravicu sa naglaskom na reciprocitetu i na ljudskim i socijalnim pravima (kojima je, doduše, lakše mahati pred Pekingom nego u Sicilijanskom kanalu).

 

Naravno da deo kineske konkurentnosti proizlazi iz eksploatacije rada odraslih i dece kakva na kapitalističkom Zapadu više nije dopustiva, ali je Si – u crnom odelu indikativnog Maovog kroja - aluzije o tome saslušao ne gubeći uljudan orijentalni osmeh.

 

Kina tvrdi da joj je 2018. godine društveni brutoproizvod rastao za 6,6%. Njen BDP iznosio je oko 13.600 milijardi dolara, u poređenju sa BDP Sjedinjenih Američkih Država koji je iznosio oko 20.500 milijardi dolara.

 

Dakle Kina je "teška" oko 66,3% SAD, dok je pre četrdesetak godina njena "težina" bila tek oko 10%. Nije, znači, pitanje hoće li bitno mnogoljudnija Kina preteći SAD, nego kada će to biti. Kako sada stvari stoje, između 2025 i 2030.

 

Kineski rast gotovo da je važniji nekim njenim parterima, s obzirom na to koliko zavise od izvoza u Kinu. Japan smerom nekadašnjega božanskog vetra Kami-kazea plasira 23% svoga ukupnog izvoza, Južna Koreja u Kinu šalje 29% svog izvoza, Australija čak 37%, Brazil 25%. Američkih 10% u poređenju sa tim više nisu mnogo. Nemačka tamo plasira 7% svog izvoza – a Italija tek 3%.

 

Nešto je drugačija situacija u pojedinačnim tipičnim sektorima. Izvoz u Kinu je srazmerno, možda i vitalno bitan sektorima luksuza, opreme, te mašinogradnje.

 

Usporavanje kineskog rasta predstavlja pretnju za te sektore, kao i težnja Kine da njima, koliko može, sama ovlada do 2025. godine.

 

Tu Evropljani, s jedne strane, gledaju ko će pre pronaći nove niše u kojima ih Kinezi još neko vreme neće dostići, a s druge gledaju kako da ih drugi ne potisnu.

 

Nakon turističkog "skoka" iz Rima na Siciliju, Si putuje u Pariz gde će 25. marta razgovarati sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, a dan kasnije će im se pridružiti nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.

 

Izvor: EURACTIV.hr

Foto: Beta/AP