Roza Balfur, glavna analitičarka briselskog Centra za evropsku politiku

 

Nikad nije izričito rečeno da je za ulazak Srbije u članstvo EU uslov priznavanje Kosova. Ali činjenički tako ispada. Sa legalnog stanovišta i postupka za ulazak nove članice u EU izgleda krajnje teško da Srbija, kao i jednom Kosovo, mogu ući u redove Unije, ako ostane nerešeno pitanje statusa Kosova. Međutim, kratkoročno je nerealno očekivati rešenje statusnog problema i zbog toga što je sama EU podeljena oko ovog pitanja, pa taj problem neće biti rešen u doglednoj budućnosti, rekla je u intervjuu za EurActiv Srbija Roza Balfur (Rosa Balfour), glavna analitičarka briselskog Centra za evropsku politiku (European Policy Centre).


Razgovarao: Dragan Blagojević


Da li Evropska komisija može brzo da krene u izradu “mišljenja” o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, pošto već radi na istoj stvari sa još nekim zemljama regiona?

 

Evropska komisija uopšte ne bi bila “nesrećna” ako bi i Srbija uskoro dobila status kandidata za članstvo u EU. Tako bi se moglo desiti da Komisija krene u pregovore o članstvu ne samo sa Crnom Gorom, već i sa Srbijom, a možda i Albanijom i Makedonijom. To bi imalo uticaja i na evropske reforme u drugim zemljama koje zaostaju na tom putu, a posebno na Bosnu i Hercegovinu. Crna Gora je sad najviše u vidu za pregovore o članstvu, ali Evropska komisija bi svakako više volela da se pregovori pokrenu s više zemalja.

 

Kakav je uticaj na proces integracije, po vašem mišljenju, imala odluka Beograda da sa EU uskladi rezoluciju o Kosovu koja je potom usvojena u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija?

 

Odluka Beograda da prihvati da s evropskom dvadesetsedmoricom usaglasi rezoluciju o kosovskom pitanju u UN predstavlja zaokret u odnosima EU i Srbije. To je verovatno najbolji, pragmatičan pristup Beograda, jer bi inače nemogućnost da se reši samo pitanje statusa i dalje izazivalo zastoj u regionu.

 

Promene u stavu Beograda se duguju i tome što se takođe ispostavilo da ima niz drugih problema, kao što su delom ekonomska kriza, a i činjenica da se u javnosti otupila oštrica prvobitnog upliva proglašenja nezavisnosti Kosova, kao i da ljudi od vlasti vidno očekuju rešavanje problema nezaposlenosti, ekonomskog rasta. Sve ovo je jasan znak da političko vođstvo u Srbiji smatra da mora biti pragmatičnije prema budućnosti zemlje i svojih građana.

 

Takođe je jako dobro što je sad ponovo prevashodno EU na kormilu zbivanja u regionu i što je uspela da privoli Srbiju da prizna EU kao ključnog igrača u svemu tome. To, naravno, ne daje rešenje za problem, ali otvara fazu različitog pristupa. Srbija i Kosovo moraju naći praktične načine da se pozabave pitanjima prometa preko granica, trgovine. A ključno je da ovakav razvoj doprinese osetno boljoj perspektivi približavanja EU.

 

Šta bi potom mogla biti veća prepreka?

 

Kao polazište se mora imati na umu da će EU dugoročno biti veoma uzdržana da primi novu članicu koja nije rešila statusni problem. Slučaj Kipra je imao veoma nepovoljne posledice, jer iako je Kipar postao član Unije to nije pomoglo da se prebrodi problem podeljenosti te ostrvske države. Zato bi EU veoma oklevala da se upusti u sličan poduhvat. Dugoročno, prema tome, Kosovo i Srbija moraju naći rešenje za problem statusa. U Evropi niko ne zna kakvo bi bilo takvo rešenje, ali u međuvremenu se mora uspostaviti praktičan pristup tekućim bitnim pitanjima. To otvara i put da Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU.

 

Ima li na to sve upliva i zahtev EU da se ojača saradnja u regionu, kao "predpriprema" za postupak ulaska u strukture Unije?

 

Istovremeno se mora imati na umu da je u saradnji u regionu došlo do bitnih promena. Tako je novi hrvatski predsednik Ivo Josipović učinio niz zanimljivih poteza, privukavši uz sebe i neke druge zemlje. Ali, činjenica da Srbija nije htela da pristane na regionalnu saradnju i s Kosovom, osim pod uslovom da Kosovo nastupa pod okriljem UN i rezolucije 1244 SBUN, a da Kosovo odbija da bude tako zastupljeno, za ishod su imali da nije bilo regionalne saradnje, niti dijaloga dve strane. To je kočilo razvoj veza u regionu i usporavalo približavanje Srbije evropskoj dvadesetsedmorici. Sadašnji obrt da Srbija i Kosovo pristaju da sednu za pregovarački je bez sumnje važan i za ceo region i saradnju.

 

Može li se zamisliti da Beograd i Priština krenu u pregovore o "pitanjima od praktičnog značaja", a da to onda dovede i do temeljnih i ozbiljnih razmatranja konačnog sređivanja odnosa po primeru dve Nemačke ili sličnih rešenja u zemljama EU, što se stalno nezvanično pominje u krugovima EU? Kakav podstrek, "nagradu" za to može ponuditi EU?

 

Nikad nije izričito rečeno da je za ulazak Srbije u članstvo EU uslov priznavanje Kosova. Ali činjenički tako ispada. Sa legalnog stanovišta i postupka za ulazak nove članice u EU izgleda krajnje teško da Srbija, kao i jednom Kosovo, mogu ući u redove Unije, ako ostane nerešeno pitanje statusa Kosova. Međutim, kratkoročno je nerealno očekivati rešenje statusnog problema i zbog toga što je sama EU podeljena oko ovog pitanja, pa taj problem neće biti rešen u doglednoj budućnosti.

 

Ali, ako Kosovo i Srbija počnu da normalizuju svoje odnose, ako se na Kosovu i u Srbiji raspline politička zategnutost oko statusnog problema, ako izgledi za ulazak u članstvo postanu opipljiviji, onda će i okolnosti za nalaženje rešenja za status biti mnogo povoljnije. Mislim da to i jeste strategija - da se stvore uslovi kako bi za obe strane postalo moguće da dođu do neke nagodbe, sporazuma, kakav god da bude vid, oblik takvog sporazuma. Uostalom, čak i sama međunarodna krizna grupa je predlagala razmenu teritorija. Ima već drugih predloga na stolu, ali smatram da je sad sve usredsređeno na to da se stvore znatno bolje okolnosti za dogovor.

 

Mislite li da tu svaka strana mora računati i na duže etape?

 

Svakako se ne sme smetnuti s uma da će postupak ulaska u članstvo Unije biti dug, a Evropskoj uniji je potrebno da zemlje na putu ka članstvu zadrži ukotvljenim u taj proces - i da bi to postigla mora davati i neke nagrade tokom tog poduhvata. Ukidanje viza EU za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju je bio dobar potez u tom cilju. Ali, ako je u regionu cela situacija, proces zamrznut, teško je dati nove opipljive podstreke. A to bi uklonilo prepreke. Ukoliko Srbija dođe na prag statusa kandidata za članstvo do kraja godine, to bi bio važan boljitak koji može iznedriti EU, jer bi ceo region bio priključen, budući da i Crna Gora i Albanija očekuju dalje korake ka članstvu.

 

Kako vidite mogućnost da vođstvo kosovskih Albanaca prihvati stav EU da je dijalog nužan?

 

Mora se imati na umu činjenica da su među kosovskim Albancima važan akter bili Amerikanci. Sjedinjene Američke Države imaju i glavnu ulicu u Prištini, bulevar Klinton, predsednik Buš je u Tirani podržao nezavisnost Kosova. Deo stanovništva Balkana, dakle, gleda više prema SAD, nego u Evropsku uniju, mada budućnost Zapadnog Balkana i njihovih života leži u EU - iz geografskih razloga, ekonomske međuzavisnosti, istorije. Otud EU mora obezbediti da ostane glavni činilac u tom području. Na Kosovu, gde imaju Euleks misiju, uz podeljenost unutar svojih članica oko nezavisnosti, Evropljani imaju problem ubedljivosti svog delovanja. S druge strane, i Kosovo i Srbija su zaglavljeni u svojim stavovima: Kosovo želi da bude predstavljeno kao Republika Kosovo, a Srbija želi da Kosovo bude predstavljano u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Te njihove pozicije nisu konstruktivne. Proboj na tom polju će omogućiti početak dijaloga.

 

Šta je izlaz iz takve slepe ulice?

 

Nužan je pragmatičan stav obe strane da se učini napredak i kad je u pitanju dosadašnji tvrd stav oko nezavisnosti. Ni mišljenje Međunarodnog suda pravde oko legalnosti nezavisnosti Kosova nije ništa rešilo. Ni to nije donelo neku promenu i u Generalnoj skupštini UN. Samo 69 zemalja je do sada priznalo nezavisnot Kosova. Na Kosovu su veoma ponosni na to, ali to je samo 69 zemalja, a ne većina u Generalnoj skupštini UN. Zato obe strane treba da uzmaknu od dosadašnjeg nepopustljivog stava i sad imaju zaista dobru priliku da se usredsrede na pragmatična pitanja. A Evropska unija ima veliku priliku da ona jeste taj glavni činilac u regionu, a ne više Sjedinjene Američke Države.