Iv Bertonsini (Yves Bertoncini), direktor organizacije Naša Evropa (Notre Europe) - Institut Žak Delor (Jacques Delors)

 

Kriza u Ukrajini predstavlja test za međunarodni kredibilitet EU, što je bio slučaj i nakon raspada Jugoslavije 90-ih godina. Ona je pokazala koliko je jedinstvo važno za rešavanje međunarodnih izazova i pretnji i jedan je od argumenata da su dosadašnja proširenja bila dobra za EU imajući u vidu da u EU sa 28 članica živi samo 7% svetskog stanovništva. Pristup proširenju u EU danas je znatno manje emocionalan nego u periodu nakon Hladnog rata i od kandidata se traži bolja pripremljenost za članstvo. Viđenje proširenja varira od zemlje do zemlje, ali se pregovori sa zemljama bivše Jugoslavije u načelu prihvataju. Partije ekstremne desnice, koje beleže porast popularnosti, mogu da budu pretnja za osnovne vrednosti EU, ali im ne treba pridavati preterani značaj.

 

Pisani razgovor uradila Smiljana Vukojičić Obradović

 

EU u maju obeležava 10 godina takozvanog velikog proširenja. Kako je proširenje uticalo na integracije u EU?

 

Sa tačke gledišta institucija veliko proširenje nije imalo negativne efekte: nije blokiralo funkcionisanje EU i samo je blago povećalo političku raznolikost unutar EU (Velika Britanija je već bila članica).

Sa ekonomske i socijalne tačke gledišta, ovo proširenje je intenziviralo konkurenciju između zemalja EU i imalo je uočljive negativne posledice (posebno u pogledu delokalizacije), a starim zemljama članicama donelo je i osetne koristi (u pogledu izvoza i stabilnosti). Takođe je dovelo do trenda približavanja na mikro-ekonomskom i makro-ekonomskom nivou.

Najzad, veliko proširenje nije narušilo diplomatsku doslednost EU, nasuprot strahovima koji su iznošeni povodom rasptave o ratu u Iraku 2003. godine.

Kriza u Ukrajini podseća sve zemlje članice da je snaga u jedinstvu kada su suočene se međunarodnim izazovima i pretnjama. U tom pogledu, proširenje je koristan doprino imajući u vidu da u EU sa 28 članica živi samo 7% svetskog stanovništva.

Da li bi EU danas primila te zemlje pod istim uslovima kao i 10 godina ranije?

Pristup je danas manje emocionalan nego neposredno nakon hladnoratovskog perioda.

Pre svega, EU i vlasti država članica su izvukle pouke iz nedavnih kriza i neuspeha u pojedinim zemljama, na primer u Grčkoj. Tada je postalo teže pristupiti zoni evra (primer su dva pokušaja Letonije da to učini), šengenskom prostoru (primer Bugarske i Rumunije), pa čak i EU kao celini. Više se insistira ne samo na obećanjima, već i na stvarnoj primeni, na osnovu vladavine zakona i sa podrškom javnih vlasti.

Pozitivna posledica je da će nove članice EU definitivno na kraju preovora biti spremne za pristupanje, sa manje negativnih posledica neposredno nakon pristupanja.

Koji je dominanatan stav o proširenju u EU?

Viđenje proširenja se razlikuje od zemlje do zemlje. Sve članice EU koje su tokom prethodne decenije pristupile EU su generalno gledano zadovoljne. Mnoge koje su to pozdravile su takođe uopšte uzev zadovoljne (na primer Nemačka i Španija).

Uočavaju se specifične teškoće u zemljama poput Francuske i Velike Britanije, gde se više insistira na negativnim posledicama nedavnih proširenja (posebno u pogledu takmičenja po što nižim doprinosima za socijalno osiguranje i/ili slobodnog kretanja ljudi). To može prirodno da utiče na percepciju budućih proširenja, mada se čini da se pregovori sa zemljama bivše Jugoslavije u načelu shvataju i prihvataju.

Kriza u Ukrajini je otvorila pitanje spremnosti EU da se suprotstavi Rusiji ili se čak suoči sa opasnošću od novog hladnog rata zarad odbrane prava Ukrajine. Da li je ugrožen položaj EU kao lidera na međunarodnoj sceni?

EU i Rusija su dva glavna stuba evropskog kontinenta i njihova koegzistencija je apsolutno neophodna za stabilnost i prosperitet svih nas. Čini se da je mudro razmotriti da zemlje poput Ukrajine, Gruzije i Jermenije pronađu mesto između EU i Rusije, ne priključujući se nijednoj od njih.

Imajući to u vidu, postoji jasna asimetrija između EU i Rusije u ukrajinskoj krizi. EU nije sklona da koristi vojnu silu jer je u njenoj prirodi da zastupa mirno rešavanje sukoba. Rusija je spremnija da podrži upotrebu sile, čak i od strane nezvaničnih vojnika.

EU je već usvojila jasno usmerene političke i finansijske sankcije, a mogla bi da usvoji i ekonomske sankcije ukoliko Vladimir Putin ne smanji pritisak na prelazne vlasti Kijeva, između ostalog u kontekstu izbora 25. maja. Neke evropske zemlje verovatno nisu naklonjene usvajanju takvih sankcja, koje će pogoditi i EU i Rusiju, ali to je za njih izvodljivije od slanja trupa.

U takvoj krizi je međunarodni kredibilitet EU jasno na probi, kao što je bio slučaj i nakon raspada Jugoslavije 90-ih godina. Stav SAD će još jednom biti ključni element u rešavanju trenutne krize.

Rastuća podrška desničarskim političkim strankama je u fokusu. Da li to zaista predstavlja opasnost za vrednosti EU?

Radikalne partije u Evropi jesu u porastu, uglavnom desničarske mada ima i levičarskih. Partije ekstremne desnice zaista mogu da budu pretnja za vrednosti EU, posebno u duhu načela pomirenja i nediskriminacije i slobodnog kretanja ljudi.

Tada postoji potreba da se protiv njih borimo, ali i da im se ne prida preterani značaj u političkoj igri budući bi trebalo da ostanu uglavnom marginalne u pogledu mesta u nacionalnim parlamentima, a još više u Evropskom parlamentu.

Kako ocenjujete mogućnost za dublje integracije unutar EU? Koji su glavni izazovi u tom pogledu?

U prthodnom periodu ostvaren je osetan napredak u okviru zone evra, na primer u pogledu programa za izvlačenje iz krize i stvaranje bankarske unije. Ali takva dublja inteegracija mzože se sprovesti i na nivou 28 zemalja članica, na primer da bi se bolje rešavala pitanja energetike i klime ili izazovi koje donose migracije.

U tom kontekstu, za koheziju i budućnost izgradnje Evrope od ključnog značaja će biti usaglašavanje između dimenzija EU18 (evro zone) i EU 28 (svih članica).

 

Foto: Naša Evropa - Institut Žak Delor