Kako svet u postkriznoj drugoj deceniji XXI veka prolazi kroz velike potrese u odnosu na prethodnu deceniju, sva je prilika da će i narednih deset godina međunarodne okolnosti nastaviti da se menjaju. Mnogi uticajni politički teoretičari smatraju da smo dosta godina unazad svedoci opadanja američke dominacije i njene sposobnosti da neprikosnoveno utiče na međunarodne prilike u svim delovima sveta. Premda to jeste i dalje moguće zahvaljujući međunarodnom sistemu koji i dalje pruža značajno veliki prostor za uticaj Vašingtona, u tom istom sistemu, kao rezultat vrlo postupnog opadanja moći, narasta vakuum, a samim tim postepeno jača i inače sve osetnija nepredvidivost i nestabilnost.

 

Miloš Petrović, doktor političkih nauka Univerziteta u Beogradu

 

Sve veća prevrtljivost međunarodnih prilika obeležiće i godine pred nama, tim pre ukoliko se uporedo i drugi akteri budu zainteresovali za regione koji su do skoro bili nečiji drugi domen, što može voditi i ozbiljnijim sporovima i sukobima.

 

Pre nekoliko godina, u okviru simpozijuma "Šta je svrha Amerike?" povodom tridesetogodišnjice časopisa "Nacionalni interes", prof. Miršajmer (Džon Miršajmer, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Čikagu, akademik Američke akademije nauka i umetnosti) naveo je da SAD treba da se prvenstveno posvete tome da se dugoročno održe kao jedno od najprosperitetnijih mesta na planeti, za šta imaju više nego dovoljno predispozicija, počev od svog geografskog položaja, do spleta privilegovanih ekonomskih i diplomatsko-političkih veza. Očuvanje privilegovanog položaja u što većoj meri ovaj autor vidi u sprezi sa očuvanjem regionalne hegemonije na zapadnoj hemisferi, odnosno, napora da se negativni trendovi u tom pravcu što više uspore. Dok uklopljenost evropskog kontinenta u zapadnim strateškim mapama, uprkos nekim lošim tendencijama, u principu nije preterano ugrožena (svakako ne kratkoročno), jačanje drugih aktera, poput Kine ili Rusije, za prof. Miršajmera jeste opasnost koju treba adresirati i sprečiti ih da ostvare regionalnu hegemoniju u drugim delovima sveta, jer bi to možda mogao biti i nepovratan proces.

 

Deceniju u kojoj živimo obeležila je kriza demokratije koja se manifestuje u rastu autoritarnih i populističkih tendencija širom sveta (posebno na desnom spektru) i podilaženju delovima društva koje su liberalnije demokratske vlade dugo zapostavljale, ili možda zaboravljale. Čak i u samom jezgru zapadnog sveta jačaju neliberalni demokratski režimi, koji koristeći neokonzervativne narative i pozivajući na suverenost nastoje da pridobiju što veći broj desno orijentisanih birača, ujedno ih ubeđujući da su međunarodni integrativni procesi od sekundarne važnosti i zapravo donekle protivni nacionalnim interesima. Interpretacija nacionalnog interesa je evoluirala u smeru koji je dosta skeptičniji prema međunarodnim odnosima nego što je to bio slučaj u prvoj deceniji ovog veka, i to je nešto što će imati odraza i na narednu deceniju. Nastojanje da se "izveze" i unapredi upravljanje po zapadnom političkom modelu u ovoj deceniji nije imalo preteranog uspeha (čak ni u jugoistočnoj Evropi koja je sve zavisnija od Evropske unije, ali ni u drugim mestima u svetu).

 

U aktuelnoj, politikološki krajnje zanimljivoj deceniiji deluje da su se i mnoge zemlje evroatlantskog Zapada zapravo umorile od demokratskog narativa i radije krenule da pribegavaju neokonzervativnoj ikonografiji nego podsticanju građana za podršku za uvek potrebne reforme. To je pokazatelj i ideološke praznine, gde akteri izlaze iz okvira svojih tradicionalnih političkih granica u nastojanju da se građanima što direktnije obrate i zadobiju njihovu pažnju. U tom procesu politički žargon postaje sve kolokvijalniji i mnogi akteri sve manje se drže načela političke korektnosti, čak i na mestima koja su do juče visoko polagala na te principe, poput Bele kuće ili Vestminsterske palate. Građani koji su glasali na izborima za Evropski parlament odabrali su i veći broj evroskeptičnih poslanika s kojima osećaju da mogu bliže da se povežu u poređenju sa tradicionalnim političkim opcijama poput evropskih socijaldemokrata ili narodne partije, čiji rad se povezuje najpre sa nedodirljivim i dalekim evropskim institucijama.

 

U prilog tezi da će se situacija dalje menjati govori i savet prof. Miršajmera da su višedecenijska nastojanja da se druge zemlje po svaku cenu "demokratizuju" po zapadnom modelu postala ne samo neuspešna misija, već i nepotrebna stvar; SAD treba da se suzdrže od stupanja u nove ratne operacije, a tzv. "instaliranja" demokratskih režima po svetu nisu se pokazala kao održiva niti svrhishodna na mnogim mestima. U slučaju da se zaista bude krenulo put distanciranja od intervencionizma, biće interesantno videti na koji način bi se to manifestovalo na međunarodne odnose, tj. da li bi se to odlučujuće odrazilo na napore da se problemi rešavaju u međunarodnim institucijama, ili bi, u lošem scenariju, ulogu interveniste preuzeo neki drugi, možda još nepredvidiviji akter.