Nešto duže od pola decenije od izbijanja ukrajinske krize koja je ishodovala promenom spoljnopolitičke orijentacije, ali i otcepljenjem više teritorija u južnim i istočnim delovima zemlje, i Belorusija se našla u središtu najozbiljnije političke situacije od raspada SSSR-a. Povod za krizu su nedavno održani izbori na kojima je višedecenijski predsednik Aleksandar Lukašenko osvojio (ne)verovatnih 80% glasova izašlih beloruskih birača. Doduše, sami rezultati ne odudaraju preterano od prethodnih izbornih ciklusa kada je Aleksandar Lukašenko osvajao i preko 80% glasova uz istu toliku, ili čak i višu izlaznost beloruskih birača (koja je formalno najviša na kontinentu, izuzimajući par zemalja u kojima je glasanje obavezno). Novina nije ni da su sprovedeni izbori ocenjeni kao nedovoljno demokratski od niza međunarodnih aktera. Ipak, ono što čini ove izbore različitim jeste politička reakcija Belorusa: organizovani su najveći protesti protiv vlasti od završetka Hladnog rata, i uspostavljen Koordinacioni savet, kao vrsta paralelne vlade sastavljene od opozicionih lidera koji tvrde da su istinski pobednici izbora.

Dr Miloš Petrović, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu i autor knjige "Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu"

Po ugledu na zaoštrenu situaciju u Ukrajini pre nekoliko godina, pažnja međunarodne javnosti usmerena je na dva spoljna aktera: Rusiju, koja je priznala i čestitala predsednički reizbor Lukašenku, i Evropsku uniju, koja je odbila da prihvati rezultate kao legitimne. Nepoverenje i nerazumevanje između dve sile godinama komplikuje ne samo nastojanja da se aktivnije angažuju na obnovi ukrajinske celovitosti, već i da pronađu najmanji zajednički sadržilac buduće saradnje u istočnoevropskom prostoru. Rusiji Belorusija predstavlja ne samo jednog od najbližeg partnera u postsovjetskim geopolitičkim inicijativama, već i drugu konstituentu konfederalnog Saveza Rusije i Belorusije. S druge strane, Evropska unija Belorusiju želi da bliže poveže sa svojom privredom i političkim sistemom putem dublje integracije kroz Istočno partnerstvo, koje je uspostavila pre desetak godina kao neku vrstu alternative politici proširenja za taj prostor. Za razliku od ukrajinskih suseda, beloruske vlasti i dalje odolevaju da se u potpunosti politički, ekonomski i bezbednosno poravnaju sa bilo kojim od navedenih suseda, argumentujući to potrebom za vođenjem "suverene politike". Ipak, imajući u vidu aktuelnu situaciju, takva logika mogla bi da bude okončana i usled međunarodnih, kao i usled unutrašnjih pritisaka.

Ono što upada u oči u poređenju sa prvom polovinom decenije jeste značajno drugačije i taktičnije političko ophođenje Evropske unije. Premda rezultate predsedničkih izbora ne priznaje, prema objašnjenju Visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borela "Evropska unija nema nameru da pretvara Belorusiju u drugu Ukrajinu". VP Borel problem ne vidi u "izboru između Rusije i Evrope, već u postizanju slobode i demokratije, koje su glavne vrednosti Evropske unije". Ipak, s druge strane, VP naglašava da je u Ukrajini postojao "geopolitički aspekt" i da se beloruski slučaj ne treba porediti sa ukrajinskim. Ovakve izjave evropskog šefa diplomatije predstavljaju značajan otklon od prethodnih odluka evropskih institucija koje su svojim neopreznim mešanjem u značajnoj meri doprinele nepovoljnom toku ukrajinske krize. I ne samo to: Evropska unija, kako navodi, u kontaktu je s ruskom stranom "kako ne bi došlo do nesporazuma".

Protesti u beloruskim gradovima nesporno predstavljaju jedno od najvećih iskušenja za održavanje aktuelnog režima; čak je i sam A. Lukašenko sugerisao mogućnost raspisivanja novih izbora pod uslovom da se prethodno dogovore ustavne promene. Premda "Belorusija nije Ukrajina", obe zemlje se nalaze u središtu istočnoevropskog prostora u kojem uticaj nastoje da konsoliduju i Rusija i EU. Dok dalji razvoj unutrašnje političke situacije nije izvestan u trenutku pisanja ovog teksta, međunarodni kontekst deluje nešto manje nepredvidivo nego pre nekoliko dana. Za razliku od ukrajinske krize, u slučaju beloruskih predsedničkih izbora deluje da postoji kanal komunikacije između svih zainteresovanih aktera. Uprkos nepoverenju i različitim interesima, kao rezultat naučenog u Ukrajini, deluje da su strane spremne da barem nominalno saslušaju drugačije perspektive i time umanje mogućnost nepažljive provokacije i eskaliranja sukoba. Činjenica da u ovom trenutku niko ne želi novu Ukrajinu može se pokazati povoljnom ne samo za prevazilaženje beloruskog političkog problema, već i deeskalaciju aktuelnog geopolitičkog neprijateljstva između Rusije i Evropske unije.