Jednomesečna ofanziva azerbejdžanskih snaga na području odmetnute teritorije Republike Arcah (Nagorno-Karabah) krunisana je zauzimanjem strateškog mesta Šuša, tik iznad Stepanekerta, prestonice karabaških Jermena. "Oslobođenju Šuše", kako ga azerski izvori naslovljavaju, prethodila je trodnevna krvava bitka sa lokalnim jermenskim snagama koje su prema nekim procenama ishodovale gubicima preko hiljadu boraca sa obe strane. Osvajanje Šuše predstavljalo je prekretnicu u munjevitom ratu i označilo kraj trodecenijske dominacije jermenskih snaga u tom prostoru. Arcah je faktički kapitulirao. Lokalni Jermeni, ispunjeni očajanjem i strahom zbog ratnog poraza, danima potpaljuju svoje kuće i njive i odlaze put krajeva u kojima je vlast njihovog naroda nesporna.

Dr Miloš Petrović, stručnjak u domenu susedske politike Evropske unije

Postoji nekoliko važnih aspekata koji su doprineli promeni ravnoteže i pristanku jermenskog premijera Nikole Pašijana da, uz posredovanje ruskog predsednika Vladimira Putina, 10. novembra potpiše sporazum o primirju sa azerbejdžanskim predsednikom, Ilhamom Alijevim. Kao regionalna sila, Rusija je i u prethodnom, šestogodišnjem ratu, imala suštinski važnu ulogu u postizanju primirja koje je doprinelo konsolidaciji jermenskog uticaja. Ipak, sličnosti između dva slučaja se u tom delu uglavnom završavaju. Predstavnici Arcaha ovaj put nisu čak ni implicitno prepoznati kao strana u sukobu, a ta činjenica, u kombinaciji sa nedefinisanjem opsega teritorije tog entiteta, dovodi u pitanje perspektivu njegovog daljeg faktičkog opstanka. S druge strane, potpisivanjem Memoranduma o razumevanju između Ankare i Moskve o uspostavljanju zajedničke posmatračke misije u Nagorno-Karabahu i zvanično je prepoznata neka vrsta pokroviteljstva Turske nad interesima Azerbejdžana. Pored Rusije, i Turska je osigurala ostvarenje svog uticaja u strateški važnom transkontinentalnom regionu.      

Strateški "tango" Turske i Rusije

Sporazumom o primirju, izdejstvovanom na inicijativu Moskve, zaustavljeno je napredovanje vojnih snaga Azerbejdžana u odsudnom trenutku njihovog pristizanja pred samu karabašku prestonicu Stepanekert. Područje vlasti Arcaha je u ratnim dejstvima suženo na trećinu prethodne teritorije, pri čemu su u ratnim dejstvima izgubljeni čak i neki krajevi koji su spadali u delokrug nekadašnje autonomne oblasti Nagorno ("Gorskog") Karabaha. Veza između karabaške teritorije i Jermenije ostaje očuvana samo posredstvom Lahinškog koridora širine oko 5 kilometara, za čiju bezbednost će da garantuje oko 2.000 ruskih vojnika (kao i za ostala pogranična područja). Zvanična Jermenija obavezuje se na saradnju u pogledu obezbeđivanja neometanog protoka ljudi, robe i usluga duž nedefinisanog koridora na njenoj teritoriji koji će spajati Azerbejdžan sa njegovom eksklavom Nahačivan, u očiglednom nastojanju da se uspostavi neka vrsta paralele sa sudbinom Lahinškog prolaza. Da je zvanični Jerevan bio prinuđen na ustupke u cilju izbegavanja potpune kapitulacije Arcaha (i potonjeg egzodusa njegovog stanovištva) potvrdio je i jermenski premijer Pašijan. Ishod jednomesečnog rata izazvao je duboke potrese u Jermeniji, u koju se slilo hiljade karabaških raseljenika. U prethodnim danima zabeležen je upad demonstranata u parlament u Jerevanu, niz nasilnih demonstracija, i obznanjeno sprečavanje zavere bezbednosnih službi u pokušaju atentata na premijera Pašijana.

Za razliku od prvog karabaškog rata koji je trajao uporedo sa osamostaljivanjem kavkaskih republika od Sovjetskog Saveza, Azerbejdžan danas slovi za jednu od uticajnijih i razvijenijih zemalja u tom području, koja je značajno opremila i osavremenila svoje vojne kapacitete. Ranijim primirjem iz 1994. godine Azerbejdžan je bio primoran ne samo da obustavi pokušaj da reintegriše autonomnu oblast Nagorno-Karabaha koju je formalno ukinuo nekoliko godina ranije, već i da faktički toleriše proširivanje područja kontrole karabaških Jermena i na niz teritorija na užem području Azerbejdžana, uz jermensku granicu. Traume desetina hiljada azerskih izbeglica koje su napustile taj deo zemlje dodatno su doprinele osećaju nacionalne kapitulacije. S druge strane, karabaška republika, koja je počela da upravlja i nizom novih teritorija, zajedno sa bratskom Jermenijom, pružila je utočište hiljadama Jermena koji nisu mogli da nastave svoj život na istoku Malog Kavkaza. Preko deset hiljada vojnika stradalo je u tom višegodišnjem sukobu.  

Tokom vladavine Redžepa Tajipa Erdogana, odnosi sa najbližim turskim susedom – Azerbejdžanom – postepeno su i uporno produbljivani u političkoj, ekonomskoj, energetskoj, kulturološkoj i vojno-bezbednosnoj sferi. Prilikom izbijanja poslednjeg karabaškog sukoba, Ankara je otvoreno politički podržala azerbejdžansku ofanzivu i osudila Jermeniju (s kojom nema diplomatske odnose). Brojni izvori potvrdili su da je Turska pomogla Azerbejdžanu u pogledu naoružanja i regrutacije boraca, uključujući i one sa sirijskog ratišta. S druge strane, iako je Jermenija članica Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ovaj savez bivših sovjetskih republika, koji uključuje i Rusiju, nije pružio vojnu pomoć vladi Arcaha, budući da se garancije tog sporazuma ne odnose na teritorije izvan zemalja-članica tj. u ovom slučaju Jermenije. Pored toga, Rusija je u ovom sukobu želela da se, po uzoru na sovjetski model, postavi kao vrhovni arbitar sa načelno neutralnim stavom. Na taj način je demonstrirano i uvažavanje interesa Azerbejdžana, s kojim se ne želi ugroziti saradnja, jer bi to moglo značiti neometaniji prodor turskog uticaja. Premda Rusija ima stacioniranih 3.000 vojnika u jermenskom gradu Gjurmiju, ta činjenica nije bila dovoljna da se trupe angažuju u poslednjem karabaškom sukobu, kako su neki u Jerevanu i Stepanekertu, možda naivno, priželjkivali. Međutim, nakon što je sukob završen, ruske trupe će nadalje biti angažovane i na području koje je nekada pripadalo Arcahu, a koje u međunarodno-pravnom smislu pripada Azerbejdžanu.

Evropska unija nije faktor u rešavanju kavkaskih sukoba

Dok su se Turska i Rusija angažovale u podršci svojim ciljevima i savezništvima na području Malog Kavkaza, s druge strane, reakcije Evropljana tokom trajanja sukoba bile su bitno drugačije. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel pozvao je na deeskalaciju sukoba i prekid stranog mešanja, a sličan ton zadržan je i u narednim nedeljama. Na taj način ponovo je iskazana nespremnost Evropske unije da se u kratkom roku artikulisano i odlučno postavi prema bezbednosnim pretnjama u svom susedstvu. Ipak, u poređenju sa neslavnim mešanjem prethodnih saziva evropskih institucija u sukobe poput ukrajinske krize - koji su ishodovali pogoršanjem pre nego pronalaskom rešenja - donekle je razumljiva obazrivost EU da se angažuje u postsovjetskom prostoru (pa makar to bilo i u slučaju njenih "istočnih partnera" Jermenije i Azerbejdžana). Značajno suzdržaniji evropski pristup već mesecima je na delu i u Belorusiji, koja je poprište jedne drugačije krize. Evropski pristup u poslednjim mesecima deluje da je inspirisan realističkom teorijom, kojom se moć izjednačuje sa vojnom snagom; svestan svojih ograničenja u tom pogledu, aktuelni saziv Evropske komisije ne preduzima nikakve avanturističke korake.

Predsednik Francuske, koja je dom brojnoj i uticajnoj jermenskoj dijaspori, bio je direktniji u svom obraćanju. Emanuel Makron je upozorio da ponašanje Turske nije dostojno članice NATO saveza, osudivši transportovanje oko 300 sirijskih ratnika preko turske teritorije na područje Gorskog Karabaha. Ipak, koordinacija Francuske, SAD i Rusije u okviru Minške grupe OEBS-a nije stigla da pruži opipljive rezultate u kontekstu tako kratkog i intenzivnog sukoba, kao što slični formati nisu imali većih uspeha ni u drugim postsovjetskim sporovima. I ovaj okršaj zaustavljen je posredstvom klasične, bilateralne diplomatije, pre nego kao rezultat složenih multinacionalnih napora i foruma, koji nisu stigli da pokažu svoju funkcionalnost. Ni OEBS, niti EU, NATO, pa uostalom, čak ni ODKB nisu pružili ozbiljniji doprinos u postizanju primirja.

S druge strane, izbegavanje neprijateljstava između Turske i Rusije i saradnja u ciljanim domenima pokazali su rezultate u poslednjim godinama sirijskog rata, a primenjeni su i u karabaškom regionu. Azerbejdžan je povratio decenijama zauzete teritorije, uspevši da ostvari veliku političku i vojnu pobedu. Turska je još jedanput demonstrirala da joj je obnavljanje stare osmanske slave prioritet čak i u odnosu na tradicionalna vojna savezništva, poput onih u NATO. Trijumf azerbejdžanske vojske omogućuje i neometaniji prodor političke moći Ankare na Kavkaz. Ipak, i Rusija je obezbedila prisustvo svojih trupa u tom području, a time i osiguranje jačeg uticaja, pre svega na jermenske saveznike, koji ionako nemaju drugog izbora osim da se oslone na podršku iz Moskve. Nagorno-Karabah je sveden na područje manje od svog prethodnog nukleusa, gotovo na enklavu u azerbejdžanskom prostoru, a u Jermeniji je politička kriza tek počela. Evropska unija nije pokazala da ima delotvorne poluge uticaja na tok i rešavanje karabaškog sukoba, za razliku od ruskog i turskog suseda. Zapravo je još ozbiljnije od toga: ako je neki stepen uticaja Evropske unije na jermensko-azerbejdžanske odnose u kontekstu sukoba ikada i postojao, sada ga nema ni u naznakama.

Petrović je autor knjige "Nastanak ukrajinske krize: od političke iluzije Evropske unije do bitke za postsovjetsku Evropu"